Premijera rada Bound, autorke Tatjane Este, u galeriji Reflektor

Novootvorena galerija „Reflektor“ u prostoru stare kasarne u Užicu ugostila je umetnicu Tatjanu Este, poreklom sa ovih prostora koju je životni put, ranih devedesetih, uputio pravcem Novog Zelanda gde je završila osnovne i master studije. Nakon dugo godina, Tatjana je u poseti Srbiji i Užicu, svoju prvu izložbu na ovim prostorima realizovala upravo u „Reflektoru“.  Postavaka izložbe „Bound“ uključuje serijal crteža tušom na temu ruku i delova tela uvezanih trakama, a  koje su i sastavni deo instalacije koju sačinjavaju trake platna koje razapete sa dva kraja galerije, delom drže stolicu pričvršenu za zid, odakle se dijagonalno u oba pravca pruža pogled na njene crtačke radove. Kompaktna i promišljena , čvrsta koncepcija izložbe, direktna je u obraćanju publici, a jasna asocijacija /p/osmatranja u sučeljavanju sa objektom , u ovom slučaju, delovima tela, na konkretno i pomalo brutalan način uznemirujuće postavlja pitanje o poimanju istine u subjektivnoj oceni stvarnosti. Stvarnost, u ovom kontekstu, podrazumeva, više sebe samog, onoliko koliko je jedinka u mogućnosti da se unutar sebe razdvoji od socijalnih uticaja.

„Bound je empirijski. Tatjanina polazna tačka je lično previranje kroz  mračna mesta u mentalnoj palati, delimično sačinjenoj od predstava koju su crtane iz tela, njenim rukama. Međutim, namera umetnice je da kreira širi prostor za tumačenje ljudskog iskustva; kako poput zatvorenika pokušavamo osloboditi sebe od sopstvenog uma“- rečeno je u predgovoru kataloga izložbe.

Naglašavajući da je za njeno delo, Bound, najbitnje „da se preispita ono što nas sputava, odnosno potiskuje“ , a opisujući svoj pristup temi rada , Tatjana ga je pojednostavaljeno uporedila sa odlaskom kod psihologa „kome se priča ono što nas muči, a to znači da se mi, u samom tom činu razgovora sa psihologom već suočavamo sa našim problemima, odnosno našom tamnom stranom“.Ovaj način suočavanja sa sobom, po njenim rečima, „ne mora biti samo subjektivni, već se može odnositi i na šire društvene probleme“.

-Početna tačka u mom radu bila je Roršahova mrlja, tako da svi crteži podsećaju na nju, a pri tome, koristila sam i svoje ruke kao objekat, prosto iz razloga, što sam u toku procesa izrade ovog dela, bila u takvom subjektivno stanju, da sam, sa svrhom i sa razlogom, i sebe, na ovaj način,  ugradila u rad. Ovim sam nastojala da postavim pitanje i u individualnom, ali i  širem socijalnom kontekstu,  o suočavanju sa onim negativnim u sebi, pri čemu se mora opredeliti: ili da ga prihvati, ili da odbaci. Suština celog rada je pitanje, a ne konačan odgovor na nešto.

Rekavši da je „kontrast u najopštijem smislu, kao odnos crno- belo, dobro- zlo, bogati- siromašni…nešto što nju interesuje kao predmet istraživanja u radu“, Tatjana je rekla da je to ono što povezuje njene prošle i ovaj rad, tako da ove suprotstavljene polaritete koristi kao podlogu odakle kreće u gotovo svakom radu.

-Ne opredeljujem se samo na subjektivnost u svom postupku, jer me, recimo , interesuju ti kontrasti i u socijalnom smislu: na nivou društva, budući da je nekako postalo „normalno“ da istovremeno egzistiraju u istom prostoru i vremenu, a kao primer, recimo imamo ekstremno siromašne i ekstremno bogate ljude u jednom zajedničkom vremenu. Ta istovremena egzistencija polariteta daje jedan privid, koji ja želim da otkrijem u svojoj suštini: šta se krije iza prividne lepote, iza tog celofana…Prošle godine sam imala jedan rad na kome su bile okačene sušene jabuke u delovima, omotane sjajnim i šarenim papirima, tako da je sve to na izgled delovalo jako lepo, šareno i sjajno, međutim, u pozadini toga, imala sam trista noževa. Upravo to je slika onog kontrasta koji mene interesuje.

Pojašnjavajući, pomalo : brutalnost u radu, Tatjana je rekla da „ta brutalnost postoji“ , a da su većinom svi njeni radovi „elegantni , jaki, i ženski“. Tim osobinama, kako je rekla, odlikuje se žene sa ovih prostora, a ona je , iako formirana kao umetnica na Novom Zelandu, zadržala sve one dobre karakteristike našeg tipa čoveka, odnosno: žene:

-Fasciniraju me „ženski „ radovi, nazovimo to tradicionalno i patrijarhalno tako, da ne zvučimo seksistički: vez, šivenje, predenje, radovi po kuhinji i slično, jer ako u postupak stvaranja nečega uvedemo analitički pristup, vidimo da se on sastoje od niza uslovnih pokreta koji su vezani sa nekavim ritualnim pristupom. Šivenje recimo, pa onda: ovo što sam ja ovde radila, stvarajući deo ovog rada paranjem materijala u trake, jeste deo jednog ritualnog  postupka. Pri tom, pri obavljanju svih tih radova koriste se ruke, a ruke, kao deo tela su moja fascinacija. Sa rukama možete da stvorite nešto lepo, korisno, dobro, isto kao što te iste ruke mogu i da urade niz negativnih stvari: da ubiju, izvrše samoubistvo, bez obzira koliko ovo što kažem morbidno zvuči, ali to je opet onaj kontrast koji stalno ističem.

Tatjana je rekla da je na početku karijere inspiraciju bazirala i na folklornim i etno motivima našeg kraja, dosta se bazirajući na mitovima, pa je kasnije, u svoje radove utkala i mitove nekih drugih zemalja. Iako se, delom , udaljila u svojim istraživanjima od ovih prvobitnih interesovanja, čak i u radu Bound mogu se pronaći tragovi srpskog ženskog arhetipa, u smislu istovremenog postojanja muški jasnog  definisanja problema, ali i saživljavanja i nežnog razumevanja.

Izložbu „Bound“ u galeriji „Reflektor“ otvorio je akademski slikar mr Aleksandar Dimitrijević, predsednik Udruženja vizuelnih umetnika Užica, istakavši da „ova četvrta po redu izložba od početka rada galerije, već pokazuje da  ovaj prostor dobija svoju svrhu kao jedino mesto u gradu u kome publika može da doživi najneposredniji kontakt sa savremenim stvaralaštvom, u slučaju Tatjane Erste: lokalnim i svetskim zajedno“.

Izložba Bound otvorena je do 8. septembra.

M. Nikolić