Muzika, Vesti

Posvećenost radu i razumevanju mladih talenata

Posted: 19. oktobra 2015. u 18:13   /   by   /   comments (0)

Profesorka gitare Jovana Tarana, rođena Beograđanka, već tri godine radi u Muzičkoj školi Vojislav Lale Stefanović u Užicu.Sa 15 godina je počela je drži privatne časove učenicima koji su bili samo par godina mlađi od nje a danas u 29-oj godini, iza sebe ima desetogodišnji profesorski staž. Nižu i srednju muzičku školu je završila u klasi profesora Nenada Kondića u školi Josip Slavenski a akademiju kod profesorke Vere Ogrizović, takođe u Beogradu.Odrastala je slušajući rokenrol, zahvaljući ocu Pink Floyd dok je majka više volela Deep Purple, ali i grupe Led Zeppelin, Blach Sabbath, kao i bluz, džez i klasičnu muziku. Omiljeni gitarski kompozitor joj je Francisco Tarrega koji pripada periodu romantizma a od savremenijih Leo Brower i Karlo Domenikoni koji skoro četrdeset godina aktivno komponuje i svira. Od rok gitarista najradije sluša Dejvida Gilmora a kada bi ponovo birala instrument odabrala bi violinu jer obožava gudačke kvartete. Sa profesorkom Jovanom Taranom razgovaramo u prostorijama muzičke škole, pre početka časa sa Dimitrijem Radovanovićem, učenikom VIII razreda Osnovne škole Petar Leković iz Požege, koji gitaru svira već šest godina.

Dimitrije Radovanović i Jovana Tarana

Dimitrije Radovanović i Jovana Tarana

Zbog čega ste posle sedam godina rada u Beogradu odlučili da dođete u Užice i da li ovde imate manje učenika nego u Beogradu?
―Bez obzira što sam imala posao u Beogradu, smatram da ne moram da radim samo u jednom gradu. Osim toga želela sam da upoznam ljude u nekoj drugoj, manjoj sredini koja mi u principu više odgovara. Učenika ima sasvim dovoljno, čini mi se da odsek gitara ima najveći odziv u bilo kojoj muzičkoj školi jer je to instrument koji lako može da se ponese i vrlo je popularan zbog sviranja u društvu. Ostali instrumenti se u Srbiji ređe čuju na privatnim okupljanjima, osim možda u užičkom kraju. Moglo bi se reći da je gitara mladalački instrument koji podjednako uspešno sviraju i devojčice i dečaci.
Gitara kao instrument se najčešće povezuje sa rok muzikom. Jeste li nekada svirali u nekom bendu?
―Moje opredeljenje je klasična muzika , ponekad sviram rok muziku privatno ali nikada nisam bila u nekom bendu. U srednjoj školi sam išla na džez pevanje i moje interesovanje za nastupe sa bendovima je bilo više vokalno. Mislim da oni koji su klasičari, odnosno akademski obrazovani, imaju problem da izađu iz okvira nota i onog čemu su naučeni, jednostavno nisu skloni improvizaciji. Možda je upravo to razlog što nikada nisam svirala ni u jednom bendu.
Da li i Vaši učenici sviraju isključivo klasičnu muziku?
―Deca upisuju odsek gitare jer jednostavno žele da sviraju možda i ne shvatajući šta sve u stvari treba da uče. Imamo plan i program po kome moramo da radimo ali ponekad nagrađujem decu tako što radimo ono što oni žele i vole. Sasvim dovoljno je produžiti čas 5 ili 10 minuta da se dete nagradi i da mu se pokaže nešto što nije u okviru klasične muzike. Na taj način deca dobijaju prostor za slobodnu aktivnost koja im prija i zabavlja ih. Moja dužnost, kao profesora, je da učenicima prenesem svoje znanje i ako mi traže da ih naučim akorde, pored onog čemu ih učim na redovnom času, pokazaću im i akorde. Cilj nije samo održati čas, već edukovati decu. Samim tim što im dajem prostor ,od njih zauzvrat dobijam poštovanje zbog koga će da se potrude na času ,da bi na kraju od mene kao nagradu dobili ono što ih zanima. Sa ovakvim stavom sam počela da radim pre deset godina, odmah po završetku srednje škole i do danas ovakav način rada sa decom funkcioniše.

Jovana Tarana

Jovana Tarana

Predajete deci u nižim razredima muzičke škole. Šta deca uče na Vašim časovima pored praktičnog dela, odnosno sviranja? Kako uspevate da zadobijete njihovu pažnju?
―Samo učenje instrumenta počinje od osnova, pozicija držanja ili načina na koji se uopšte stupa u kontakt sa datim instrumentom. Pre svega, razvija se sluh i muzički izbor, dajem im zadatak da slušaju muziku i da mi kažu šta im se dopada ali isto tako od mene dobijaju listu sa muzikom koju moraju da odslušaju, vezano kako za klasiku tako i za muziku koja nije klasična. Bitno je da izgrade muzički ukus. U školi imamo individualnu nastavu, na časovima svako dete ima svoje vreme tako da u toku rada upoznajem njihov karakter, senzibilitet, dinamiku rada i samo prihvatanje materije. Pored toga, deca na tim časovima ponekad otvoreno govore o nekom svom problemu ili se poveravaju.
Koliko u izgradnji muzičkog ukusa, pored muzičke škole,mogu da doprinesu i druge vaspitno-obrazovne ustanove?
―Mnogo ali se o tome izgleda ne vodi računa. Na primer, imam dve sestričine od 4 i 6 godina. Rado ih učim dečije pesmice, dozvoljavam im da ostvare kontakt sa gitarom kao instrumentom koji im je zanimljiv. U mojoj porodici se sluša rok muzika ali se događa da se deca dođu kući i zapanje nas pevušenjem nečega što nije primereno njihovom uzrastu. To su melodije koje se slušaju u kafanama ili diskotekama a na moje pitanje gde su to čuli saznajem da im se to pušta u vrtiću ili predškolskom. Ako su deca izložena raznim sadržajima koje čuju na televiziji, radiju ili okruženju, smatram da oni koji rade sa decom bilo kog uzrasta moraju da vode računa o tome koju vrstu muzike deca slušaju u obrazovnim ustanovama. Deca brzo prihvataju i navikavaju se na ono što im se plasira. Mislim da je neophodno da se vrsta muzike koja se sluša prilagodi uzrastu, da se povede računa o muzičkim stilovima da bi se deci ostavila mogućnost da kada odrastu naprave lični izbor.

Na času

Na času

Da li dečije bavljenje nekim vidom umetnosti, u ovom slučaju muzikom, može da utiče na njihovo ponašanje?
―Samo vreme koje provedu u muzičkoj školi utiče na njih ali u kojoj meri zavisi od same posvećenosti dece tome što rade, zavisi od roditelja i kućnog vaspitanja ili radnih navika. Prilično zavisi i od obrazovnog kadra, odnosno da li će se interesovanje deteta probuditi ili ugušiti. Zato i smatram da je individualna nastava dragocena jer sa svojim učenicima tada puno razgovaram, o problemima u školi ili kako provode slobodno vreme. Deca me često doživljavaju kao starijeg drugara, želim da me tako i prihvate ali pri tome da poštuju moj autoritet.Trudim se da ostvarim što iskreniji kontakt sa njima jer je to deci izuzetno važno.
Roditelji očekuju dobar uspeh u školi. Koliko podrške i posvećenosti pružaju deci koja se bave nečim što je van okvira redovnog školovanja?
―Događa da su deca koja su nadarena i koja vredno vežbaju bez uticaja roditelja i profesora imaju problem, jer su često neshvaćena u školama koje pohađaju ili od strane roditelja koji smatraju da je muzička škola gubljenje vremena. Moji učenici su u uzrastu od 8 do 14 godina , to je period kada su vrlo osetljivi i kada im vrlo bitna pažnja, podrška i strpljenje. Na žalost neki roditelji osvojene diplome na takmičenjima smatraju samo parčetom papira a diploma je u stvari jedna velika nagrada iza koje stoji rad, trud i vreme. Uostalom važnost takmičenja dokazuje i činjenica da Muzička škola Vojislav Lale Stefanović sama finansira put i učestvovanje dece na takmičenjima. Uglavnom, roditelji upisuju decu da bi ih sklonili što dalje od ulice ili kompjutera ali  i pored toga smatraju da je vreme provedeno u muzičkoj školi bolje provesti u pomaganju u kući, čuvanju mlađeg brata ili učenju nekog predmeta iz redovne školske nastave. U muzičkoj školi su obaveze iste kao u redovnim školama, važe ista pravila ponašanja, ocenjivanja ili pohađanja nastave. Pojedini roditelji misle da je muzička škola neka vrsta edukativne radionice, pa im nije bitno ako dete ne dođe na časove, ako propušta nastavu ,ne shvatajući da zahvaljujući takvom stavu deca imaju problem i ne mogu da napreduju. Tako deca dobijaju loš primer odnosa prema obavezama. Pored toga muzičke škole su mali kolektivi sa znatno manjim brojem dece nego u osnovnim školama, tako da je atmosfera mnogo intimnija i gotovo porodična. Pored edukativnog dela u muzičkoj školi ima puno zabave i druženja, pa učenici imaju sadržajniji, pa samim tim i kvalitetniji život od svojih vršnjaka .
Na takmičenjima deca kroz nagrade i diplome dobijaju potvrdu svog znanja i rada. Koliki značaj za njih imaju koncerti?
―Javni nastupi su od izuzetne važnosti jer samim izlaskom na scenu deca stiču samopouzdanje koje je od velikog značaja kasnije u životu. Neki roditelji su primetili da samopouzdanje koje se razvija u muzičkoj školi utiče i na uspeh u osnovnoj školi. Deca bolje napreduju kada se oslobode straha ili treme bilo da trebaju da odgovaraju na času u osnovnoj školi ili da nastupe na koncertu pred publikom. Sticanje samopouzdanja je od izuzetno bitno a da li je neko dete virtuoz na gitari ili ima odlične ocene u muzičkoj školi je po meni sporedna stvar. Isti odnos imam prema svakom detetu bez obzira na talenat, niko nema privilegije, jedino sa nekom decom radim više jer im je to potrebno.Svakom detetu treba strpljenje i vreme za razgovor a roditelji su često opterećeni svakodnevnim problemima za koje dete ne bi trebalo da zna. Deci je potrebna ljubav, počev od one roditeljske pa sve do ljubavi onih koji rade u obrazovnim ustanovama.
Milićević Mirjana