Press

„Poslednji krug u Monci“ Dušana Prelevića

Posted: 19. februara 2018. u 16:16   /   by   /   comments (0)

Autor prikaza: Živko Ivković

Poodavno nisam pročitao knjigu u dahu, bez pauze, što bi rekli! Upravo takvo je Preletovo štivo, zadržava dah, to, bez u oblande uvijenosti, sama grčka baklava, šampitai špricer! Za sve koji su voleli Preleta, i njega u Vizijama, Korni grupi, rock mjuziklu Kosa, na festivalima brojnim kao i kompletan mu kreativni opus sadržan u tri albuma i nekoliko malih ploča, njegov suv (mada uredno podmazivan) i opor soul/bluz/džez glas, napisano ovde je ono što su dugo čekali. Da, Prele je sinonim za sve što se podvodi pod slobodno i nesputano življenje, te otuda valjda i ne samo moja fasciniranost ovim naslovom uz večnu zahvalnost čoveku koji je sve to fino i zapisao. Hteo ne hteo, a ipak hoću, ponesu me redovi iz priče ‘ Džejms Braun i ja autostoperi’ (iz džuboksa urla Džejms Braun , stvar je I’m Black Proud, bas linija me nosi, piće prija. Jebe mi se noćas za pevačicu, šefa, momke i dolare, jebe mi se za sve izuzev za Džejmsa Brauna, taj ima muda), i sredim se malo, odložim na koji minut čitanje, plašim se, iscureće listovi, šta posle, šta onda, a tek sam se primio, da se vratim na početak – pomislim-mora da postoji barem još jedan naslov koji je napisao, i naravno, potruditi se, doći do tog, ili, ne smem niti pomisliti o negativnom ishodu vezanom za pošto poto nabavku tog, mada nije isključeno ostati kratak!
Reći će i to, kako ovde ima elemenata Bukovskog, uz moju intervenciju, ispravku, kako god, jer (obrnuto je) u pisanju Bukovskog ima elemenata Preleta, pa sad!! I oni koji su ‘okusili’ samo njegov način življenja, kapiraju da takav nije ni malo lak, , a, postati usput i ličnost, isključuje prečicu, ide se uvek okolnim, nezamislivo težim, izazovnijim i to valjda mogu samo predodredjeni, like a Prele! Naslov intrigira, bezuslovno, i šta posle, po okončanju čitanja, znam i da ponovno iščitavanje Poslednjeg kruga u Monci nije jednako onom prvom, uverim se kako je njegov stil življenja ishodio surovostima, to mu dodje kao sopstveno krojenje sudbine, pa sad, ko živi na sličan ili istovetan način imaće gotovo istu priču, ali, ne postoje dve iste, u tome i jeste fazon! Da, nije moguće barem nama pušačima, stvarno nije moguće disati punim plućima, cigarete su tu ograničavajući faktor, a kada će se pojaviti inkasant, to više i nije toliko bitno. Preletov udeo u kreiranju beogradske rock scene nije zanemariv, neodvojivi deo te je, rastao je koliko i Ta, upijao je pri tom sve što je donosila, usput, ispisujući sopstvenu stranicu urbane hronike svoga grada, koja bi, nema tu nikakve sumnje bila umnogome siromašnija bez njega, a to, da li ima večnu zahvalnost generacije sugradjana je pod velikim znakom pitanja, neki će i reći, otvoreno, odužili su se Preletu koliko i Zoranu Miščeviću!! Putovanje kroz vreme je, tako i moguće jedino uz muziku, a u ovom, Preletovom slučaju imamo taj kam bek u šezdesete i posteriori a sliku tih dekada ovde projektuju isključivo Beogradjani, mada i po ostalim (manjim i većim gradovima našeg podneblja) neiskirivljena slika lokalnih junaka urbane scene takodje postoji i prenosi se sa generacije na generaciju pa sve tako do pada u zaborav jer, mobilni smart i pink tv smart (mladima danas pamet i nije potrebna, umesto njih razmišljaju tv i telefoni) tanušni aparatići memorišu gotovo sve, pa se sa pravom zapitam, uz Indexe, naravno, Gdje je ono lijepo doba romantike!?! Tako je Prele čovek iz grupacije onih koji su za života postali legende jer, prihvatiti, uhvatiti se u koštac sa životnim izazovima i ne mogu svi, ne mogu se nositi sa tim , te je, nekako, uklapanje u prosek gotovo po pravilu bezbolnije, ali ne i za ovde našeg junaka! Danas kada se toliko govori o nekakvim slobodamma i pravima na izbor, postavlja se zapravo pitanje uskraćenosti za ta, i čini se prosto neverovatnim to da smo svojevremeno ( kao i Prele) imali gotovo potpunu slobodu u kreiranju svoje budućnosti , pravo na stil življenja. Te tako, vezano za Preleta, i ne bi trebalo ne znam šta i ne znam koliko pametovati I filozofirati, ostaje ta slika urbane beogradske legende i nosićemo je sa sobom zauvek mi koji poštujemo njegov stil življenja ali i kreativni opus. Osećam da ću nekako ostati nedovršen, ostaje utisak da sve što sam o njemu napisao nikako neće biti dovoljno, mada sam potpuno svestan da o Preletu i mogu pisati isključivo njegovi Beogradjani i oni koji su ga poznavali, ono, u redu, tu smo i mi njegovi poštovaoci uz grupaciju onih koji bi dali pet godina života za samo sat u bilo kom kafeu sa njim, za istim stolom i Džejmsom Braunom, negde, bilo gde! I kada budem star, i kada mi se budu smejali iza ledja, i kada budem sed, neće mi moći ništa, jer, uvek mi ostaje rokenrol!!! Gornja rečenica je iz knjige, naravno njeno značenje je poznato svima nama iz sveta rokenrola. Pa, tako, o Preletu morate pisati od srca, a ako krenete od nekih drugih iznutrica, nisam siguran da se to može uvažiti, ne računa se, kako to već kažu!!

Uz saglasnost autora preuzeto sa: http://prozaonline.com/2018/02/13/poslednji-krug-u-monci-dusana-prelevica-izdanje-lom-beograd-2015/