Umetnost

Portet iz različitih uglova: Dejan Krstić i Veljko Vučković u galeriji Reflektor

Posted: 5. avgusta 2018. u 13:34   /   by   /   comments (0)

Rođeni 1994. , obojica na master studijama, Veljko na Fakultetu primenjene umetnosti u Beogradu, Dejan na Akademiji umetnosti  u Novom Sadu, na različit način pristupaju portetu kao likovnom izrazu, predstavili su svoje radove na samostalnim izložbama u galeriji Reflektor, obe otvorene istovremeno, 4. avgusta. Dejan Krstić svoje radove prikazao je serijalom “Beleške”, a Veljko Vučković “Evidencama”.

Osobenost svog izraza, Dejan pojašnjava, drugačijom od uobičajenog, metodom rada na portetu:

-U svom radu koristim jednu vrstu psihoanalitičkog pristupa kojim ja uspostavljam komunkaciju sa svojim modelima. Konverzacija se odvija smeru odgovora na pitanja koja im postavljam, a pitanja se odnose na njihova lična shvatanja, opšte stvari, krećemo se od linije detinjstva do sada. Razgovor se snima i fotografiše, tako da se dobija audio zapis i niz fotografija koje kasnije koristim za priloge svojim crtežima- kaže Dejan, a kao razlog takvog načina rada navodi svoju težnju “ka suštini, spontanosti i iskrenosti u izrazu”:

-Nikad nisam voleo onaj princip postavljanja i udešavanja pozicije modela, već volim taj momenat koji se desi u “sirovom” stanju, to želim da zabeležim i da iznesem kroz svoj crtež.

Krstić kaže da „u svom radu najčešće voli da koristi kombinovanu tehniku, da eksperimentiše sa već ustanovljem tehnikama,kako bi napravio neki svoj izraz“:

-Koristim grafit, ugljen, kombinaciju ulja i ugljena što nije česta kombinacija, a u svojim radovima koristim i hipermangan, koji opet u ovim radovima koji već liče na fotografiju daju malo rustičan prikaz , stvarajući utisak prošlog vremena,sećanja na nešto što se već dogodilo.

Napominjući da „baratanje psihoanalizom kao sredstvom kojim dolazi do svog likovnog iskaza“, Dejan je rekao da to „svakako nosi jednu dozu odgovornosti“, ali i napomenuo:

-Valja, pri tome, stalno imati na umu da to ne radim u medicinske svrhe. U načinu pristupa modelu koristim metode psihoanalize i uzimam ono što smatram da je dobro za moj kreativni proces. To je nešto što se odvija između mene i modela, i takav odnos nema za cilj da dajem nekome dijagnozu, već kako i naziv izložbe kaže- jedna beležnica, beleženje jednog procesa, preispitivanje jedne ličnosti koristeći se psihoanalitičkim sredstvima.

Dejan kaže da ovakav metod, pored umetničkog rada, praksa je pokazala: „prija modelima jer po nekada dođu i do odgovora na neka pitanja koja su ih mučila, a i njemu samom jer i sam sebe preispituje svaki put kada krene u novi rad“

-Često ovakvim načinom rada dobijem pitanja koja sam sam sebi postavljao, a u stvari, to i jesu pitanja na koja sam tražim odgovor. U tom smislu mogu reći da me odgovori modela na neki način i formiraju, tako da ovakav odnos smatram međusobnom saradnjom.

Svoje radove sabrane u „Beležnici“, Krstić smatra i svojevrsnim autoportetom:

-Budući da su sve te informacije koje sam dobio od modela, sav taj rad sa njima, rezultirali konačnim radom kroz koji se, kao autor, i sam lično „ogoljavam“ pred publikom, možemo reći da je sve ovo i jedan svojevrstan autoportet, bez moje fizičke prisutnosti.

Pored porteta, u „Beležnici“ je prisutan i audio zapis nastao kombinacijom odabranih setenci iz rada sa modelima, zanimljiv i u smislu sadržaja, ali i dinamike-odnosa narativa i pauze, koja mu opet daje jedno sasvim novo značenje.

Citiraju francuskog likovnog kritičara, N.Buria, koji je ustvrdio da je „umetost danas stanje susretanja“, teoretičar umetnosti i autor predgovora za katalog izložbe „Evidence“, Velimir Popović , dodaje da na „osnovu njegovog prisvojenog termina „postprodukcija“ savremeni umetnici „više programiraju oblike nego što ih komponuju: pre nego da preoblikuju  sirovi element, oni remiksuju postojeće forme i iskorišćavaju podatke“.

Veljko u svom radu koji rezultira specifičnim portetom polazi od filmskog kadra. On kaže da „voli filmove, posebno iz 60 tih i 70 tih godina prošlog veka“:

-Još na osnovnim studijama na akademiji počeo sam da preuzimam likove iz filmova, da iz na neki način i delimično izvlačim iz konteksta, tako da je ova izložba, koja je inače deo jednog većeg serijala, rezultat tog istraživanja.

Veljko kaže da su ga, pored zanimanja za filmove, do ove ideje  dovela i uputstva profesora koji su im sugerisali slična načine pristupa portetu od strane savremenih slikara u svetu.

-Vodeći se sugestijama profesora koji su nam govorili da je to već dokazano uspešan način pristupa portetu, i sam sam poželeo da se oprobam u ovom, u spoju sa filmom, za mene vrlo uzbudljivom eksperimentu.

Veljko takođe kaže, da se pre samog čina slikanja priprema nizom kompjuterski obrada likova, a tek kada je zadovoljan takvom skicom pristupa slikanju.

-Tehnika koju ja radim je ulje na platnu, a specifičnost je da slike ovih formata moraju biti završene u toku dana.

Kao razlog jednodnevnom radu na jednom portetu, Veljko je naveo  kao nužnost: budući da se boja suši ukoliko se ostavi nešto duže, a njemu je, kako kaže, za postupak utrljavanja boje prstima, načinom na koji stvara efekat, neophodno da sliku završi u što kraćem periodu.

Budući da su obojica pri kraju master studija, Dejan je rekao da „za sada nije siguran u nastavak akademskog života“, dok Veljko namerava da odmah nakon odbrane master rada upiše doktorske studije.

M. Nikolić