Društvo

Pogled na Iberijsko poluostrvo juče, danas, sutra…

Posted: 28. jula 2018. u 11:34   /   by   /   comments (0)

Autor: Boban Markotić

Salazar- najpopularniji premijer Portugala

Šta reci o Portugaliji, o zemlji o kojoj su svi pisali, o kojoj malo toga ima a da nije rečeno… Svi znamo da je prelepa, prepuna znamenja  i istorijskih uspomena od svih  naroda koji su ovde boravili  i političkih epoha. Bilo da smo boravili ovde  ili makar načuli od nekoga ko je bar jednom boravio u Portugaliji,  ili pak toliko u medijima slušali o njoj,  teško da je iko ostao ravnodušan a da se bar nije jednom zapitao:  šta ima ta zemlja, šta je to ovde toliko  zanimljivo i čuveno pa da o njoj svi pričaju. Dana, 27. jula  2018. godine, navršilo se 48. godina od smrti Antonia Salazara  najdugovečnijeg premijera Portugalije  i 44. godine od tzv. revolucije karanfila u kome su levo orijentisani oficiri i vojnici  gotovo operetno i bez krvi srušili desničarsku vlast “Nove države”  koja je na vlasti od 1926. godine.

Demokratija je pobedila, a Potrugal je primer ostatku sveta- govorili su opozicioni, levo orijentisani lideri, sa balkona barokne palate u centru  prestonice,  25. aprila 1974. godine, obraćajući se hijadama svojih pristalica u Lisabonu nakon što su mladi vojnici i oficiri preko noći izvršili državni udar. Građani su u znak podrške delili karanfile snagama bezbednosti izražavajući oduševljenje što je sve prošlo  mirno i bez tenzija. Predstavnici državnog aparata  razbežali su se  dok su čelnici političke tajne policije  položili oružije.  Premijer Marselo Kajetano podnosi ostavku  i odlazi u Brazil kao politički emigrant.  Isto je učinio i predsednik države Ameriko Tomaz. Tavoreći u emigraciji njemu je dopušteno 1980. godine da se vrati u zemlju.  Kao politički penzioner  poživeo je dovoljno dugo da svoju zemlju vidi u Evropskoj ekonomskoj zajednici.  Umro je 1987. g., u 94. godini života.  Pobeda opozicije  i podrška pučistima  overena je već sledeće 1975. godine na prvim višepartijskim slobodnim izborima još od dvadesetih godina.

“Dobili smo poruku koju ste nam poslali  u glasačkoj kutiji, borićemo se mnogo više uz podršku koju ste nam dali na ovim izborima”, poručivali  su lideri izborne 1975. godine  u govoru pred mladim masama koji su glasno odobravali svaku izgovorenu reč mašući  državnim zastavama. Zvanični Beograd pozdravio je smenu  vlasti  i obnovio diplomatske odnose j u  martu  1974 . godine a  koji su bili prekinuti početkom dvadesetih godina. Novinarske ekipe Televizije Beograd po prvi put kročili  su  na Iberijsko poluostrvo  snimajući dokumentarce sa herojima revolucije… Možemo pretpostaviti da su u Španiji  sa zavišću gledali demokratizaciju svog suseda.

Možda  da krenemo od 2010. godine  kada sam sedam dana boravio u Portugaliji. Letnja sezona uveliko je počela. Uverio sam se da  Lisabon korača i po desetak godina ispred  mnogih i da se u njemu ogledaju alternative budućnosti.  Prelep mediteranski  i primorski grad sličan renesansnom Dubrovniku: od kamena,  i u kamenu, sa fascinantnim parkovima, fontanama.Vožnja tramvajem 28 kroz  kaldrmisane ulice Starog grada, trvđava Sao Horhe…Stotine klubova sa različitim vrstama  muzike,  poseta luci gde u poslastičarnicama poslužuju lokalne delikatese… Pa, poseta čuvenom samostanu Žernimo, Kuli Belem  i pomorskom muzeju.  Trg Comercio-  svedok je epoha i vremena. Sećanja na Lisabon tokom te posete naviru.

Portugalski jezik i jasna pravila, makar različita od naših, doprinosi da sve izgleda normalno,  stabilno i savremeno. Engleski svi  govore.  Kada  sam odlučio da posetim večnu kuću  njihovog  najdugovečnijeg premijera  Antonija Salazara na groblju mesta  Vimiero u unutrašnjosti zemlje od turističkog vodiča naišao sam na razumevanje . Uz opasku da  nije veliko interesovanje gostiju sa strane, ali pošto se navršilo četrdeset godina od smrti i grandioznog  pogreba na  kome je bilo nekoliko desetina hiljada građana,  rešio sam da odem. Prevoz u oba pravca stajao 50 eura, i nije bilo popusta. Na lokalnom groblju skromna porodična grobnica  lidera koga  deo  Portugalaca  smatra najumnijim ekonomistom i političkim liderom dvadesetog veka. Pored cveća i kandila koja gore, tek po koji  daljni  član porodice  Salazar i  simpatizeri koji su mi  prišli  i pitali: “Dobar dan, da li znate ko je on?” Pitali su i odakle  sam, i uz stisak ruke preporučili mi posetu premijerove kuće koja se nalazi  nedaleko od prestonice.

Ko je bio Antonio de Oliveira Salazar ?

Portugalski konzervativni  političar i  premijer od  1932.  do 1968. godine. Poslednje dve godine života menjao ga je Marselo Kaetano, iako su Salazara  svi držali u uverenju da on i dalje upravlja zemljom. Profesor, ekonomista, član desničarske partije Nacionalni savez.

Antonio Salazar u radnom kabinetu / Geltyimages/

Mnogo bolje ćemo razumeti ukoliko se  vratimo na sam kraj 19  veka u doba Kraljevine  Portugalije.  Rodio se  28. aprila 1889.godine u mestu Vimiero u centralnom delu zemlje u porodici siromašnih zemljoradnika. Bio je jedini sin u porodici sa 11 dece. Nije se ženio, a  i sa familijom kasnije tokom karijere je slabo  komunicirao, i uglavnom ti susreti bili su za Božić  i  Novu godinu. Od  1900. do  1914. godine boravio je u semeništu, razmišljajući da prihvati sveštenički  poziv, međutim ljubav prema društvenim naukama  i ekonomiji preovladava kod mladog Salazara. Završava studije  prava i  specijalizaciju  iz oblasti ekonomske  i  finansijske politike.  Postaje docent Ekonomske politike 1914. godine na Pravnom fakultetu. Doktorsku  disertaciju odbranio je 1918. godine. Od pada monarhije  1910. godine ne zanima se previše za politiku. U Parlament ulazi  1921. godine, ali ga ubrzo  i napušta  posle samo jedne sednice.  Vraća se profesuri na Univerzitetu Koimbra.

Već 28.maja 1926. godine vojska je izvršila državni udar koji je pozdravila većina stanovništva.Dominantno gledište u Portugaliji bilo je da je višepartijski politički sistem stvorio  podele i da je parlamentarizam u krizi. To je dovelo do opšte  podrške i tolerisanja autoritativne vladavine desničarskog  Nacionalnog saveza. Antiliberalizam je bila reakcija na prethodno iskustvo liberalne demokratije koja je bila u Velikoj Britaniji,  Francuskoj i  Sjedinjenim Američkim Državama.  Kao mlad ministar finansija  ulazi u vladu gde čini napore da stabilizuje finansije i ojača portugalsku valutu.Već  1940. godine magazine  LIFE u Americi objavljuje članak o Portugaliji i premijeru Salazaru tvrdeći  da zemlja ne može da se prepozna u odnosu na onu iz dvadesetih godina koja je bila u haosu  i siromaštvu. Žene su dobile mesto u društvu koje im  pripadaju, pravo glasa, i  pravo na srednjoškolsko obrazovanje.

Porodična grobnica Antonia Salazara/ Foto: mapio.net

Kao i  ostatak Evrope i sveta strepnja od marksističko –  lenjinističkih revolucija uslovila je zakonsku zabranu marksističke partije  ali i revolucionarne fašističko -sindikalne  partije. Javno je osuđivao fašistički pokret  u Italiji i nemački nacional – socijalizam. Tokom  Španskog građanskog rata iako zvanično neopredeljen,  punu političku podršku daje Nacionalnom frontu na čijem je čelu general Franko uz koga su bili crkva, plemstvo i konzervativni deo društva a protiv republikanaca koje je podržavala  zvanična   Moskva.  U to vreme aktivisti španske republike bili su aktivni i u Lisabonu a španske trupe  bile su raspoređene na granicu Portugalije koje su  tih dana  ugrožavale  suverenitet. Već  1938. godine priznaje vlast  Nacionalnog fronta i uspostavlja  diplomatske odnose sa Španijom. Političko vizionarstvo pokazuje  Salazar i  tokom Drugog svetskog rata  zadržavši neutralnost  zemlje i svoga suseda. U intervjuima  je tvrdio još  na početku rata da će Britanija  ipak pobediti i da će SAD ući u rat čime će pozicija Londona biti ojačana.  Tako je i  bilo.

Tokom rata kao neutralna zemlja  prima ratne  izbeglice iz zemalja okupirane Evrope. Pre svih Jevreje koji su preko Španije i Portugalije  videli svoj   spas odlaskom u treće zemlje i Ameriku. Prema procenama  za sve godine rata  broj izbeglica koji su prošli  kroz Iberijsko  poluostrvo  iznosi do million ljudi. Mediji su  zabeležili da je posle rata Lisabon primio 5500 austrijske dece najčešće siročadi koje su prihvatile  hraniteljske portugalske porodice.

Globalna  alternativa…

Posle Drugog  svetskog rata Salazar vraća  liberalizaciju u politički i ekonomski život, deo građanskih prava ( parlamentarni izbori, opštu amnestiju, slobodu štampe )…  Sloboda veroispovesti nikada nije ni osporavana.  Ali zbog uloge Komunističke partije na društveno politički život  građanska prava su suspendovana  1948. god. Portugal je jedan od osnivača  i  članica   Severoatlanskog  saveza ( NATO ) od njenog osnivanja  1949.  godine. Predsednik Hari Truman imao je razumevanja za stavove i poziciju zvaničnog Lisabona u Hladnom ratu koji se već zahuktavao. Nije se previse mešao u proces dekolonizacije portugalskih kolonijalnih poseda kome se portugalska vlada žestoko protivila koja je svoje kolonije zadržala  sve do 1975. godine. Prekomorske teritorije u Africi kao što su Portugalska Gvineja, Portugalska Angola i Mozambik već je zahvatio talas oslobodilačkih, gerilskih   pokreta ( kako se gerila  tada definisala ) koje je i politički  pomagao zvanični Beograd koji postaje lider Pokreta nesvrstanih.  Tu su još i posedi u Portugalskoj Indiji,  Makao i Timor na dalekom istoku, Zeleonorska ostrva. Za vladu,  prekomorske  teritorije bile su stvar nacionalnog identiteta, koji su uz velike  troškove državnog  budžeta i  vojne  snage uspevali da suzbiju  gerilske akcije  iz kolonija,  mada je većini  u državnom vrhu bilo  jasno da je takvo stanje neodrživo. Osim Salazaru. Već 1968. godine doživeo je moždani udar u svojoj   rezidenciji  i tek posle nekoliko dana kada je došlo do pogoršanja prebaćen je u bolnicu. Predsednik  Ameriko Tomaz  uveren da su mu došli poslednji dani  premijersko mesto daje  Marselu Kajetanu  iz  Nove države. Međutim Salazar se iznenada oporavio tako da je poživeo još dve godine u uverenju da je i dalje premijer u šta su ga i politički saborci uveravali. Preminuo je 27.jula 1970. godineu Lisabonu a sahranjen u rodnom mestu uz impozantan ispraćaj kome je prisustvovalo više desetina hiljada ljudi.  Do večne kuće ispraćen je u specijalnom vozu a sahranjen prema njegovoj želji u porodičnoj grobnici pored svojih roditelja.

Sa sahrane Antonia de de Oliviera Salazara(Foto: Rolls Press/Popperfoto/Getty Images)

Njegov naslednik Kajetano liberalizovao je  ekonomiju, dozvolio slobodu štampe, vratio  deo građanskih  sloboda,  sindikalni  i opozicioni lideri imali su slobodu delovanja. To sve kao da je bilo malo, pa mu je pod “prozorima” vlade u vojsci pripreman državni udar. Prvi pokušaj obaranja vlade nije uspeo.Već u martu 1974.godine Kajetano  nudi svoju ostavku koja nije prihvaćena. Usledio je  25. april i  grupa mladih levičarskih vojnika  i  oficira izvela je državni udar u ranim jutarnjim satima. Građani su spontano  izašli na ulice pozdravljajući taj  čin i deleći karanfile pučistima…Beogradska Politika već  26. aprila na naslovnoj strani donosi vest novog Portugalskog radija da je vojska  tokom noći, 25. aprila, u državnom  udaru zbacila desničarsku vladu. Zapadne sile i SAD bile su zatečene promenama u Lisabonu. Takav čin je pozdravljen je u Beogradu  uz obnovljene diplomatske odnose posle pet decenija prekida. Ostalo je istorija…

Treba biti do kraja iskren i  konstatovati da je štampa u komunističkim  zemljama istoka Evrope negativno i sa  ideoloških pozicija predstavljala  Portugaliju i Španiju kao dotrajale profašističke, nacionalističke režime, autorativne  i klerikalne  koji su svako slobodarsko delovanje gušili “garotom” odnosno zakonskim zabranama, i sa kojima  nisu imale diplomatske odnose. Takva je bila i politika tzv. nove komunističke Jugoslavije posle socijalističke  revolucije  1945. godine.  Sa Portugalom nisu ni obnavljani odnosi dok je u slučaju  Španije  narodna vlast u Beogradu uspostavila  odnose sa porazenom izbegličkom vladom republike koja je bila u Meksiku i koja šalje svog ambasadora u Beograd.  Politički, kulturni  i društveni život predstavljan je krajnje  negativno iz Španije i Portugalije uz ocenu da je položaj radništva i seljaštva nepodnošljiv. Dopisnici su situaciju na Iberijskom poluostrvu  pratili  iz  Pariza. Tek  1975. godine  kada je Francisko Franko oboleo, i kao pacijent  veka  prebacen u bolnicu, vizu i dozvolu boravka dobio je Dušan Pešić  stalni dopisnik lista  Politika  iz Pariza.  Budno je pratio  poslednje nedelje Frankovog života i napore  lekara da mu produže život  u  Madridu, prenoseći  gotovo neskriveno zadovoljstvo  mladih Španaca koji su jedva čekali da Franko ode sa ovoga sveta i  za tu su priliku” spremili šampanjac”. Zvaničan Madrid mu je zahvalio na takvom nepristrasnom izveštavanju, ukinuo mu  dozvolu boravka i vratio ga  u Pariz odakle je slao svoje izveštaje redakciji.  Krešimir Fijačko novinar zagrebačkog  nedeljnika START  već 1977. godine  petsto dana nakon Frankove smrti  dolazi u Madrid osluškujući  je li se zemlja defrankizirala i kojim to putem Španija ide. Huan Karlos  već je  preuzeo presto i krunu.

NATO samit 1949. godine. Predsednik Hari Truman potpisuje prijem Portugala u savez (Foto: BBC)

Portugal je učestvovao u osnivanju Evropske ekonomske zajednice 1950. godine, i jedan je od osnivača Evropske asocijacije za slobodnu trgovinu ( EFTA ) 1960. godine. Privredni rast od 1960. do 1973.  bio je toliki da je mogao da se poredi sa najrazvijenijim ekonomijama  Zapadne  Evrope. Bruto društveni proizvod 1968. porastao je na 48 odsto a 1973. godine u vreme premijera Kajetana BDP dostiže 56,4 posto proseka Evropske zajednice. Za vreme svoje vladavine Salazar  od  pristalica hvaljen je i idealizovan sa punim razumevanjem crkve dok su kritičari naročito levičari osporavali njegove metode. Jedno je sigurno: Antonio Salazar je jedan od najuspešnijih premijera i političkih ličnosti u  istoriji zemlje. To potvrđuje i anketa  Portugalske radio-televizije iz 2007. godine.

Portugal, evropski prvak u diplomatiji…

Vasko da Gama i  Magelan i dalje su zagledani u vode u kojima su započinjali putovanja. Urezani su na spomenik podignut u cast  zlatne ere, na obali reke Težo u lisabonskoj četvrti  Belen, odakle su i drugi portugalci kretali da otkriju svet. Danas kao da svet počinje i njih da otkriva, a za Portugal se zna i kroz činjenice da je evropski prvak u fudbalu i pobednik Evrovizije. Zemlja sa oko deset miliona stanovnika po popisu iz  2011. godine  probila se i na vrh svetske politike.  Manuel Barozo proveo je deceniju na čelu Evropske komisije,  već je prošle  godine  bivši portugalski premijer Antonio Guteres postao Generalni sekretar UN, a ministar  finansija  Marijano Senteno predsednik Evrogrupe.

Često se čuje da je draž Portugalije što ni danas nije ni sa kim u sukobu, čemu doprinosi i činjenica da gotovo i nemaju komšije, izuzmemo li Špance. Portugalski se govori u Brazilu, Angoli, Mozambiku. Današnja diplomatija promoviše svoje ljude kao  da je daleko prevazišla  značaj nacionalne ekonomije.  Teško mi je da objasnim da zemlja koju su u poslednjih 40  godina tri puta spasavali od bankrota, čijim je finansijama tri puta rukovodila trojka međunarodnih kreditora i koja ima treći najveći javni dug u zoni evra, postavila svog zvaničnika na čelo Evrogrupe. Ambasade su lobirale a dilomatija je portugalska umetnost. U Briselu joj pomaže što je izrazito  proatlanski i proevropski  orjentisana, nema radikalnu desnicu niti značajne kritičare EU. Nije ničiji prvi izbor, ali ni zemlja zbog  koje se ulaže veto.

I za kraj topla preporuka  ako se nađete u Lisabonu je da posetite Ružičastu ulicu, nazvanu  po boji asvalta  za privlačenje turista. Ovo je ekskluzivno mesto za mladu i urbanu polupaciju sa  brojnim kafeima  i restoranima, a u vreme moje posete bilo je i onih koji  nisu postojali ni u papirima. Zbog birokratije vlasnici jednog lokala nisu uspevali da dobiju  dozvolu pa su se dosetili da registruju drugačiju delatnost, pa je tako je jedan od najposećenijih kafea u Ružičastoj ulici zvanično –  umetnička galerija. Nekoliko slika u ulju završilo je stvar. To je ta portugalska veština pronalaženja rešenja.

Literatura:  Antonio de la Salazar “ Kako podići državu”  (1977, Lisabon) i “Kako ponovo postaviti državu”

Marselo Kajetano “Moje sećanje na Salazara”  ( 1977 )

Marselo Kajetano  “Svedočenje” ( 1974 )