Press

Podsećanje: Miloš Crnjanski (26. oktobar 1893-30. novembar 1977)

Posted: 26. oktobra 2017. u 09:43   /   by   /   comments (0)

 

 

Miloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, mađ. Csongrád, (mala varošica u Mađarskoj, „činovnički Sibir“ za nepodobne srpske činovnike onog vremena), od oca Tome i majke Marije, rođene Vujić. Mala porodica Crnjanski živela je u bedi. „Majka me je prepovijala“, zapisaće mnogo kasnije Crnjanski, „u koritu za mešanje hleba.“ Porodica će se ubrzo, 1896, preseliti u Temišvar, gde mladi Crnjanski uči osnovnu školu i gimnaziju, a 1905. postaje đak Pijarističkog liceja.

U Temišvaru će mladi školarac igrati fudbal, gimnasticirati, ali i slikati i napisati svoje prve stihove, pa i pesmu „Sudbu“, koju će objaviti u somborskom listu Golub, 1908. godine.

Pisanje ga zaokuplјa — okušava se i u drami i u romanu, a kao pesnik predstaviće se i u „Bosankoj vili“, 1912, pesmom do koje će veoma držati — „U početku beše sjaj“. Iste godine na Rijeci upisuje Eksportnu akademiju, a već iduće, 1913, i filozofiju u Beču.

U Beču ga zatiče i Prvi svetski rat, gde je mobilisan u austrougrsku vojsku. Ratuje u Galiciji i Italiji, zamalo ne izgubivši glavu. Posle rata, 1918, dolazi u Beograd, gde upisuje studije književnosti i uređuje list „Dan“. Objavlјuje prve knjige — zaredom: dramu Maska (1918), Liriku Itake(1919), Priče o muškom (1920) i Dnevnik o Čarnojeviću (1921).

Na kratko putuje u Pariz i Italiju, a po povratku, 1921, ženi se Vidom Ružić, koja će mu ostati doživotna supruga, „deleći s njim radosti njegove slave i gorčine njegovog stradanja“, kako će pred smrt u svome testamentu zapisati g-đa Crnjanski. Sa radom počinje kao nastavnik u Pančevačkoj gimnaziji, a posle stečene diplome na Filozofskom fakultetu (1922) postaje profesor IV beogradske gimnazije. Bavi se angažovano i novinarstvom — u „Vremenu“, „Politici“, „Našim krilima“, „Jadranskoj straži“.

Postaje i ataše za štampu u Berlinu (1928/9). Ali ne zapostavlјa pisanje. Roman Seobe, koji je nobjavlјivao u Srpskom književnom glasniku (1927), dve godine kasnije objavlјuje i kao knjigu, za koju će dobiti i nagradu Srpske akademije nauka (1930). Ređaju se knjige: Ljubav u Toskani, Sabrana dela, u dva toma, Knjiga o Nemačkoj, Sveti Sava.

Godine 1934. i 35. posvetiće svom nedelјniku „Ideje“, kojim će izazvati burne književne i političke polemike onoga vremena.

Ući će i u diplomatsku službu Kralјevine Jugoslavaije — u Nemačkoj (1935/38) i u Italiji (1939/41). Po izbijanju rata evakuisan je iz Rima, preko Madrida, za Lisabon, odakle odlazi u London, gde će neko vreme biti i savetnik za štampu u jugoslovesnkoj emigrantskoj vladi. U Londonu ostaje i posle rata, sve do 1965. godine kada se vraća u Beograd.

Iako će mu emigrantske godine biti mukotrpne, biće one stvaralčki bogate. Napisaće tamo veliki Roman o Londonu i svoje najznačajnije delo – Drugu knjigu Seoba. Kao i svoj Lament nad Beogradom (1956), ali koji će najpre objaviti u Johanesburgu (1962). Ali pre samog autora, u zemlјi će se pojaviti više njegovih knjiga: Seobe, Dnevnik o Čarnojeviću, dramu Konak (koja će se 1958/59. izvoditi u Narodnom poozorištu u Beogradu), Itaka i komentari, Druga knjiga Seoba… a nedugo po povratku i Sabrana dela u 10 tomova (1966), u okviru kojih prvi put i Kod Hiperborejaca. Počinje da objavlјuje delove svojih memoara Embahada u kojima će za sebe reći da je bio „mala igračka sudbine“.

Početak osme decenije obeležiće njegovi novi romani Kap španske krvi (1970) i Roman o Londonu (1971), za koji će dobiti i NIN-ovu nagradu i Nagradu za najčitaniju knjigu godine. Poslednje godine života posvećuje Knjizi o Mikelanđelu, kojim se, u stvari, bavio celog svog života.
Napunivši 30. oktobra 1977. osamdeset i četiri godine, umire mesec dana kasnije, 30. novembra, pošto je prestao da uzima hranu i lekove. Tek posthumno objaviće se njegove velike knjige Knjiga o Mikelanđelu (1981) i Embahade (1985).

* * *

„U Romanu o Londonu ima autobiografskog ali izvrnuto. Tu je neki ruski emigrant umesto mene. To nema veze, ali taj je postojao. Taj je postojao, neću da kažem ime, jer još živi, nije se ubio, mada smo svi mislili da se ubio. To su stvari koje romanopisac radi kao u snu. On ne treba da opisuje verno, ali mora realno da govori o onome što se događalo i kako je bilo. Vi imate u mojim knjigama toga. U Romanu o Londonu težinu daje moj glavni saradnik — očajanje. U romanu je prisutna snaga očajanja. Vi znate da je u rimsko doba izgnanstvo bilo teža kazna nego smrtna presuda. Zašto? Zato što je na taj način prestajalo sve. Ako su osuđenika proterali nekud na Crno more ili u neku tuđu varoš, u Aleksandriju ili negde drugde, on više nije postojao onako kako je do tada postojao. Kod mene je to bilo još mnogo strašnije pošto sam ja bio pisac, naš pisac, uvek u centru borbe, neću da kažem svađe, ali u centru literarnih borbi, i odjedanput kada iz toga ispadnete, onda vi ne možete živeti. Žvot je mene terao da pišem, budila mi se želјa za životom i nada u povratak na svoje mesto u srpskoj književnosti. To nisu patološki izumi, to je jedan strašan nagon koji nas tera i koji nas stalno dovodi do ludila i čuđenja — kako to da ne možete više da živite život kojim ste pošli? Ne može čovek, pisac, da se promeni, da se pretvori u kapetana, ne može da se pretvori ni u cirkusdžiju, ne može da se pretvori ni u automobilistu. On ima za sobom noć, dan, sedi za svojim stolom a pred njim je mašina za pisanje, i on odjedanput vidi da ga ne žele, da ga niko ne čita. Onog trenutka kada su lјudi iz moje zemlјe počeli da mi daju mogućnost da mogu da radim, ja sam opet počeo da živim, ja sam sa najvećim oduševlјenjem radio, pisao. Iznenađen sam uspehom koji je Nolit postigao mojim romanom. Naročto me iznenađuje tiraž — pet hilјada, pa onda osam hilјada primeraka. Meni pamet staje — šta je sad ovo sa mnom? Očekujem kad će neki balavac da dođe i da kaže da to ne vredi ništa. Ja ću reći a, šta mogu, napiši bolјe! The Shoemakerse sam pisao u Finčliju, u predgrađu Londona 1946, 47. Kada sam sa svojom ženom bio vrlo blizu samoubistva. Veoma volim Londonske obućare — Roman o Londonu, jer je tu knjigu pisao moj sopstveni život.“

/Miloš CRNјANSKI/

* * *

Miloš Crnjanski — NAŠ SALONSKI KOMUNIZAM

Najgore klevete, podmetanja i intrige protiv carske porodice, pred rusku revoluciju, kao što je poznato, dolazile su iz uskog kruga otmenih porodica i bogataških krugova.

Poznato je i to da su bolјševike, naročito u početku, pomagali nekoliko trulih bogataša, krupnih mecena.

Imali to kakve veze sa istinskim slobodoumlјem, ili sa lјubavlјu za siromahe?

Nedavno, jedan dopis iz Zagreba koji nismo mogli objaviti skrenuo nam je tako pažnju na komunističke simpatije i mecenat jednog izdanka visokih kapitalističkih krugova. Na takve nam je pojave skretana pažnja i sa drugih strana. Mi mislimo da je to opšta pojava u nas i hoćemo da je obeležimo samo u opštim potezima.

Za svakoga ko poznaje prilike života, teškoće života, skupoće i besposlice u drugim zemlјama, nesumnjivo je istina da u nesreći naših siromašnih slojeva ima jedna gorka sreća da ipak ima, da se u nas ipak lakše može naći, hleba.

Bilo bi, međutim, naivno samo na osnovu toga ponavlјati bez pameti i srca da našem radniku zato nije teško. Naprotiv, položaj manuelnog radnika danas, u ovoj besposlici, nesumnjivo je težak. Društvena pomoć u nas nije nimalo razvijena, a socijalna briga javnih ustanova u tu svrhu još nije dovolјna. Za one čije su ruke žulјevite od detinjstva još nije u nas jaka svest, ni socijalna, ni nacionalna.

Pa ipak taj sloj stanovništva u našoj zemlјi, to su većinom proleteri tek otkinuti od sela, od srca naše nacije — oni mogu biti zavedeno stado demagoga i brblјivaca, razočaranih patriota, ali manje nego ma kome u njinom interesu nije da ova zemlјa bude rasparčana, i da bude federalistička, ni separatistička.

Nacija, i prave nacionaliste, nikad se ne mogu odreći osećaja i svesti da u tom staležu ipak imaju brata.

Pada u oči, međutim, sa koliko odgovornosti danas taj siromašni naš čovek mora da pazi na ono što rekne, ili narodski rečeno lane.

On je „komunist“ kada opsuje i gospoda Boga, jer mu se smrkne pred očima kad nema hleba i ne nalazi rada, on je „komunist“ kad se raspilavi uz čašu vina, jednom posle tolko poniženja i nepravde i počne da trabunja kako će doći dan t.j. njegovih pet minuta.

On je „komunist“ i snosi sve odgovornosti koje mogu da mu se dese u današnjem društvu i poretku zbog toga, ma da dalјe od tog busanja u grudi niti ide, niti sanja.

Sasvim je drugi slučaj u nas kada je reč o salonskom komunizmu koji u nas vlada.

Bogataška deca — oduvek je glavna crta bogataške dece bila da vole da se igraju mangupa — (većinom im to uspe doživotno) nekažnjeno se u nas igraju „komunista“.

To je glavna crta našeg varoškog i literarnog marksizma.

Istina, pogrešno bi pomislio neko da ja hoću da kažem da su ta bogataška deca članovi nekih tajnih komunističkih organizacija i partija.

Biva i to, ali se i to radi samo uz sigurnu zaleđinu tata.

Naprotiv, naša bogataška deca stupanje u istinske komunističke organizacije, gde se pati i gde se strada, i gde se od odgovornosti ne bega, ostavlјaju obično drugima, najčešće svojim siromašnijim i naivnijim, i poštenijim, drugovima.

Naša bogataška deca obično zadovolјavaju se ulogom „naprednih“ članova društva, ili mecena pravih komunista, literarnih zaštitnika marksizma itd.

U tom poslu oni su vešti kao da su pohađali iz bliza propagandističke škole i univerzitete međunarodne komunističke propagande i tajnog terorizma.

Osigurani u svojim bogataškim domovima — koji su često stečeni najprlјavijim uslugama kapitalizmu i silnicima — sa mnogo veza i kapidžika i protekcija, oni se obično igraju komunizma u salonima.

Nјima je slobodno da brblјaju što hoće, jer zaboga oni se bave komunizmom kao idejnim pojavama, oni ga pomažu samo na planu projekcija „naprednih“ diskusija mentalnih pasija.

Onako isto kao što su se igrali mangupa, igraju se komunizma pod zaštitom svojih tata, tetaka i strina.

Drugi mladići, inficirani u njinim domovima trunu po zatvorima a oni se nesmetano igraju sa svojim igračkama.

Ništa to njima ne smeta, što na njihovim koncima drugi igraju sa svojim glavama i životima. Dođe li do toga da neki siromašak što je zablesavio od marksizma u njihovim naparfimisanim salonima zaradi Adu Cinganliju, oni će mu olakšati samoću pederastičkim pismima i finim cigaretama.

To je naličje našeg salonskog komunizma.

U njega se sliva sav šlјam koji je gušio i pre naš narod koji je u širokim slojevima uvek, već tri stoleća, bio siromah.

Pravi marksisti danas ćute, ili priznaju i sami da nije vreme marksizma, plahovitiji i neobuzdaniji među njima nalaze se na izdržavanju svojih kazni, radnički slojevi traže zaklona u postepenom stišavanju socijalizma i obuzeti su, pre svega, traženjem realnih socijalnih pomoći, puni briga.

Pa ko je taj ko nas na sva usta uverava da dolaze onih „pet“ minuta?

Bogataška deca.

Ko je taj ko je rasuo bezbroj konaca, po deci, po gimnazijama, po univerzitetima, ko je taj ko sprema „komuniste“, ko ih drži, upravlјa, skuplјa?

Ta deca.

Reći će se možda, pa dobro neka je tako, to nije opasno, to se deca igraju mangupa.

Taj koji tako govori nikad nije razmišlјao otkud u našem komunizmu toliko cinizma, moralno razorene snage, privlačnog dekora, zakulisnih protekcija, bezstidnosti, koncetracije, prepredenosti, prikrivenosti, tajnih kanala. Taj ne zna kako se sprovodi komunistička propaganda. Taj ne zna, koliko su ta „deca“, u našim prilikama, u ovom kraju Evrope, dragoceni saradnici, kraj svega, komiterna.

U svakom slučaju mi koji nazivaju svim pogrdnim imenima reakcionara znamo jedno i duboko smo uvereni u jedno: da je do nas, mi bi progledali kroz prste siromahu koji se u svojoj nemaštini i patnji hvata kao davlјenik slamke „komunizma“, ali da bi ovim salonskim komunistima sudili bez milosti, u ime sablazni i stida, i nesreće sirotinje, radnika i selјaka.

Za taj „krem“ našeg plemena i taj „haut volee“ našeg društva, za te KOMSALONCE, sa našeg gledišta, sa nacionalističkog gledišta, zaista ne bi bilo šteta.

Izvor: Dveri Srpske — Prećutani Crnjanski, str. 19—20

Odabrao i priredio: Slobodan MITRIĆ

Uz saglasnost priređivača, preuzeto sa: https://www.facebook.com/mitri.boki/posts/142312763059186