Press

Podsećanje: 125 godina od rođenja Ive Andrića

Posted: 9. oktobra 2017. u 08:25   /   by   /   comments (0)

 

Ivo Andrić je najpoznatiji srpski pisac i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je 9. oktobra 1892. u selu Dolac kod Travnika, od oca Antuna i majke Katarine. Otac mu je preminuo kada je imao samo dve godine. Detinjstvo je proveo u Višegradu, gde je završio i osnovnu školu. Godine 1903. upisuje Veliku gimnaziju u Sarajevu, kada počinje da piše prve pesme. Kao gimnazijalac, Andrić je bio veliki pobornik integralnog jugoslovenstva i pripadnik nacionalističkog pokreta Mlada Bosna, čije delovanje je kulminiralo ubistvom Franca Feridnanda u Sarajevu na Vidovdan 28. juna 1914. godine……

* * *

DETINјSTVO I DEČIJI LIKOVI
U ANDRIĆEVIM DELIMA

Ivo Andrić nije mogao mimoići decu i svet detinjstva kao polazište životnih staza. Vlastitu stvaralačku inspiraciju neprekidno je usmeravao mostovima, reci, detinjstvu i višegradskoj stazi kojom je „prvi put slobodno prohodio“ i koja ga je pratila celog života. Tvorac širokog i bogatog dela, on je umeo da oseti izraze i treptaje dečje duše, dečje radosti i njihoveneme i nevidlјive bolove. Među prvima je u srpskoj književnosti umetnički snažno, iskreno i ispovedno, pripovedao o deci kao velikim stradalnicima. Autor, maloga junaka neštedimice sučelјava sa oporom istinom i nemilim dešavanjima i potresima u njegovoj psihi.

Andrić u svojim ostvarenjima nudi sliku detinjstva kao tešku azbuku života, punog zabrana i prepreka, poniženja i kazni. Slika ozbilјan i grub dečji svet, kakav je i svet odraslih. Mladost, poručuje pripovedač, nije polјe sreće, već posno i golotrbo živlјenje; godine neostvarenih želјa i gorkih razočarenja — doba od kojeg se čovek nikad ne izleči i ne oslobodi.

Bogato Andrićevo delo nije zatvoreno za dečje nestašluke, igru, smeh i sve privilegije koje mladost ima. Tvorac velikih romana — hronika, slika dečurliju koja se, kao i ostali dokoni svet, zabavlјaju posmatrajući cirkuske atrakcije, ili hodanje po kamenoj ogradi višegradske ćuprije borniranog Murata turkovića i Ćorkana; gde presretaju vašarske skitnice, ili bedne i sakate zalutale u kasabu — uvek onde gde se nešto neobično dešava. Vidi ih u krađi šeftelija i kako, iz osvete i obesti, sakrivena u grmlјu, noževima presecaju bale pamuka trgovačkih karavana, pa poispadani pamuk, po granju i grmlјu
uskog puta, kupe u kotarice; posmatra ih kako kasne za školu u očekivanju da se iz šuplјine kamenog mosta pojavi Arapin što ne da mosta Drini. Slikao je njihovu sklonost ka tuči i drugim nestašlucima. Nesumnjivo, igra i zabava neotuđivi su elementi njegovog pesničkog univerzuma.

Međutim, u dečjem vilajetu pesnika Proklete avlije, detinjstvo nije veselo i bezbrižno. Mladi provode svoje dane jednoliko, suvo, bez radosti i duše ispunjene toplom milinom. Niko, pa ni nevina lјudska bića, nisu pošteđena životnih patnji i tegoba, neizvesnosti i potresnih zbivanja, pretnji i opasnosti.

Nezanimlјivost i monotonija, siva i opora životna proza, potištenost, samoća, poremećena i siromašna mladost koja potiskuje san i igru, okosnica je Andrićeve sadržinske poetike. Deca su, kao i odrasli, izložena realnosti i životnoj zbilјi koja guši potrebu za igrom i smehom. Često se sve završava sukobom i grubošću, i donosi teške i tamne trenutke. Zato je i humor, kada se nađe, blag i redukovan.

Umetnikovo delo obiluje nespokojstvom i simptomima neobjašnjivog straha. Pripovetka Knjiga, iz ciklusa proze o mladima Deca, ispunjena je strahom kao dominantnim motivom. Dečak Latković, učenik III razreda gimnazije, posudio je knjigu iz školske biblioteke na čitanje, ali se, pri izlasku iz nje, u času zamišlјenosti — spotakao i pao. Pri tom mu je knjiga ispala iz riku, a listovi se odvili od korica. Grubo je prekinuta dečakova želјa da čita o nepoznatim predelima i zemlјama. Unjegovu psihu uselio se strah od mogućnosti posledica. Uzrok straha dolazi od prenaglašenog autoriteta i preuveličanog delikta, od prekora, od loše ocene i kazne. Smerni gimnazista pati, osamlјuje se, danima se muči, doživlјava u duši psihološku dramu. Tihi dečak, koji je u knjizi tražio lepotu ovoga sveta, utočište i spas od svoje sirotinje, na kraju poželi da umre — samo da ne izađe na oči surovom profesoru sa iskoričenom knjigom. Ljubav prema knjizi postaje teret, pretvara se u prezir prema njoj. Napokon je sve prošlo neprimetno: riđi profesor mrzovolјno uzima knjigu i crvenom pisalјkom precrtava učenokovo ime u spisku. Strah je nepotrebno pretrplјen. Ostali su samo ožilјci.

Pripovetka Prozor ima za temu nanošenje štete, kao deci svojstvenu avanturu. Dečaci iz osvete razbijaju prozor, a mališan koji nije učestvovao u lomlјenju stakala, navlači zbog toga na sebe prezir svojih jarana. Biva zatim od oca fizički kažnjen — ni majka ga nije uzela u svoju zaštitu, i on nevin strada.

Pisac proniče u podrivenu dečju psihu, slika košmarne potrese, lica umočena od suza i decu koja se bude izmučnog sna — kojima ni u kolevci nisu dali da plaču. Učitelјi i profesori, svojim postupcima, zamračuju mladima đačku radost i ubijaju najlepše doba života. Nadevaju im podruglјive nadimke, vuku za uši i sikću na njih.

Kraća Andrićeva prozna ostvarenja, obuhvaćena pod zajedničkim naslovom Deca, kao i fragmenti nekih njegovih pripovedaka i romana, predstavlјaju specifičan i znatno složeniji književni izraz za mlade. Reč je, posve, o umetnosti o deci i za decu koja, vrlo često, premašuje dečje moći razumevanja i naginje lektiri za odrasle.

Surovo realna priča Aska i vuk se takođe samo pod određenom pogodbom uvrštava u umetnost prijemčivu deci i mladima. Parabola o jednogodišnjem šilјežetu koje se, odmetnuvši od stada, našlo u šumi ispred matorog kurjaka i čudom spaslo smrti — polifona je i simbolično moderna pripovedačka forma; samo naizgled basna i bajka sa srećnim završetkom. Baletske figure i neka njena zaigrana igra, izraz su smrtnog straha od opake životinje i Askine velike želјe za životom. Na granici šalјive i opake zbilјe, igra ovčice, pred očima zanesenog i smišlјenim pokretima zadivlјenog kurjaka — šeherezadinska je borba protiv krvnika; Askina igra duha je suočenje života i smrti. Iskonski sukob između dva oštro izdiferencirana sveta: vuka kao simbola nasilјa i Aske kao oličenje lepote i slobode, priča je o čovekovoj borbi radi produženja života i njegovoj težnji za stvaranjem. Simbolična poruka glasi: moć igre i umetnosti i volјa za otporom, pobeđuju svako zlo, nadvladavaju prolaznost, pa i samu smrt.

Polazeći od realnog života i stvarnosti, autor govori na sebi svojstven način: promišlјeno, oštro realistički, gotovo naturalistički grubo; s prizvukom dramskog kazivanja i uzdržlјivim lirskim glasom. Pripoveda odmereno, mirno i slikovito, bez dekorativne raskoši i veštačkih umetničkih efekata.

Umetnik neveselog i melanholičnog detinjstva, autor je misli iskazane ovim rečima: „Mali lјudi koje mi zovemo ‘deca’, imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli lјudi zaboravlјaju. (…) A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, … , ti bolovi, te patnje žive i dalјe i postoje kao stvarnost“.

Autor teksta nepoznat.

Autor fotografije nepoznat.

Priredio: Slobodan MITRIĆ

Uz odobrenje priređivača, preuzeto sa: https://www.facebook.com/mitri.boki/posts/138422703448192