Umetnost

Pesnički susreti: Slobodan Simić

Posted: 12. marta 2019. u 18:05   /   by   /   comments (0)

Aforističar, pesnik, dramski pisac, psihijatar Slobodan Simić nedavno je boravio u Užicu gde je kao gost Medicinske škole Užice promovisao svoju zbirku poezije “Ožiljak” koju  je objavila izdavačka kuća “Arte” (2015.) , i održao predavanje o narkomaniji budući da je i autor knjige koja se bavi ovim problemom. Pre svih ovih događaja, desio se susret dva pesnika: Slobodana Simića i Valentine Zlatanović Marković , inače dr  filoloških nauka , profesorke srpskog jezika i književnosti u Medicinskoj školi u Užicu. Spontani razgovor koji je Valentina Zlatanović Marković tada vodila sa njim, pretočen je u ove, “Pesničke razgovore” ( nap. ur.):

AutorValentina Zlatanović Marković

Valentina Zlatanović Marković: Poštovani gospodine Simiću, čast mi je da možemo razgovarati o poeziji, stihovanim osećanjima, stvarnosti i realnosti, satiričnom izrazu kao načinu komunikacije sa realnošću i viziji budućih dana. Možemo krenuti redom. Uskoro će iz štampe izaći drugo izdanje Vaše prve knjige pesama „Ožilјak“. Nauka o književnosti bi Vašu knjigu definisala, prema postojećem obrascu, kao knjigu lјubavne lirike. Može se reći da je to knjiga pesama o čežnji za potpunom lјubavlјu, za celinom. Tako sam je ja čitala. Volim Vaše stihove:

sve mi daj što si ti
hoću da mi budeš tu
u meni
do kraja sveta
(Do kraja sveta)

Cela pesma „Do kraja sveta“ protkana je osećajem povezanosti lirskog subjekta koji bi „do kraja sveta“ želeo da bude sa svojom polovinom, koji prihvata sve njeno – takvo kakvo je: plavu krv, oči crvene, izudarano, razigrano, vatreno srce, noge što ne miruju, ruke koje grle, najnežnije, najsnažnije, bele, kosu što živi svoj život, kosu meku, žensku, dečiju, intuitivni dobri mozak. Može li se razumeti da su to one dve polovine iz Platonovog mita „Gozba ili O lјubavi“ koje čeznu jedna za drugom kako bi ponovo postale celo?

Slobodan Simić: Neminovno je različito tumačenje svakog književnog dela, a posebno poezije. U suštini i to je svojevrsna lepota i posebnost poezije. Svako je tumači i doživlјava na svoj način. Svako ima neku svoju asocijaciju, doživlјaj, emociju..naravno, pod uslovom da pesma uopšte bilo šta aktivira i pokreće. Previše je prazne poezije u današnje vreme. U ovom konkretnom slučaju, meni drage pesme „Do kraja sveta“, ono što je „pesnik hteo da kaže je,  pre svega, potreba za nekim koji baš i nije tu, želјa da se bude celina sa nekim koji to baš i ne želi. Moja emocija prilikom pisanja te pesme bila je nemoć… A opet, drago mi je da je to ujedno i pesma o „dve polovine koje čeznu jedna za drugom“. Lepota poezije i različitih doživlјaja.

Valentina: Kao psihijatar i čovek sa životnim iskustvom, možete li dati čitaocima Vaše poezije i ovog razgovora nadu u postojanje večne lјubavi bez ožilјka?

Simić: Draga Valentina, odluči se. Hoćeš odgovor od psihijatra ili čoveka sa iskustvom pesnika. Psihijatar bi rekao da „treba težiti za zdravim objektnim odnosima i zdravim mehanizmima odbrane prevazilaziti aktuelne traume.“ Čovek sa iskustvom bi rekao da ne postoji večna lјuba, da svaka lјubav ima svoj početak i kraj, i da je ceo život ispunjen stalnim raznim razočarenjima i povredama. Pesnik bi pak rekao da postoji večna lјubav kao večiti ideal i da je duša,  nažalost, suviše nežna i tanana da bi izbegla povređivanje i ožilјke. Pa eto, izaberi odgovor.

Valentina: Da li ste imali još neku ideju u vezi sa naslovom pesničke zbirke? „Ožilјak“ ne deluje poetski. Možda mislite drugačije?

Simić: Pa obično se traga za naslovom koji na neki način najviše simbolizuje i opisuje sadržaj knjige. Moj favorit je prvobitno bio naslov „Samo vazduh“, po jednoj pesmi iz knjige, koja na neki način opisuje po meni najslikovitije sve te razne jake, burne i razne odnose i emocije, a na kraju… eto više ništa naše nemamo… samo vazduh. Ali u poslednjem trenutku sam se ipak opredelio za naslov „Ožilјak“, takođe po jednoj pesmi iz knjige. Mislim da je većina pesama ove zbirke nekakav oblik ožilјka koji ostaje posle nekog..povređivanja, razočarenja, ostavlјanja. Ožilјak je ono što je bilo povreda pa zaraslo… Zašto da ožilјak ne bude i emotivni?

Valentina: Slažem se sa „Neophodnim zakonom“:

Neophodan zakon
Ko ubije lјubav
i ostavi žrtvu bez reči bez dodira
ima mu se celokupno srce okovati
obe pretkomore i obe komore
tako da ne može nikad više
ni da prima ni da daje.
Zatim se takvo okovano srce
ima pokazivati narodu
po trgovima i ulicama
da svi mogu videti i zapamtiti
kako će proći i kako moraju proći
sve ubice lјubavi
najveći zločinci ovoga sveta.
(Neophodan zakon)

Zrelo i sigurno ste izneli stav o neophodnosti zaštite lјubavi. Iako se čini da je poetska slika idealistička, a kazna u duhu Dušanovog „Zakonika“, ja bih da se zakon odmah primeni. Onaj koji povređuje zaista ne zaslužuje ni da daje ni da prima. Da li je ovo samo poetska reakcija povređenog srca (dakle, trenutna inspiracija) ili je to Vaš iskreni stav o negovanju lјubavi?

Simić: Meni je taj „ proglas“ izleteo… ne znam ni ja zašto, takozvani „lirski subjekt“ je u suštini ovde ogorčen i razočaran. I želi osvetu i kaznu. Lično, prilično sam svestan nemoći lјubavi pred prolaznošću. I lično ne bih bio baš tako strog… Ali potpuno razumem… I predstavlјam pesmom one koji su ogorčeni i želјni kažnjavanja… A i to je sasvim ok.

Valentina: „Ljubav je jednostavna“ kažete u pesmi „Sve ostalo“, a „sve ostalo je komplikovano“. Pesma je tako lepa zato što je u njoj sadržana istina. Mnogo toga život ume da „natovari“ na lјubav! Verujem da samo prava lјubav odoleva svim iskušenjima. Šta Vi mislite, može li lјubav da se sačuva od „svega ostalog“, da ostane samo čista, jednostavna, lepa lјubav?

Simić: Pa kao što je slučaj „lirskog subjekta“ u pesmi „Sve ostalo…teško“ to njegovo „sve ostalo“ je toliko komplikovano..da mu želim mnogo sreće jer će mu sigurno trebati. Tako je sa svim „komplikacijama“ ovoga sveta… nije lako „jednostavnoj“ lјubavi da izdrži sve to.

Valentina: U Vašim stihovima prepoznah svoju potrebu za slobodom stvaranja i potrebu za rušenjem svih vrsta ograničavanja. Zar nismo dobili slobodu kao izraz lјubavi? Otkuda nam pravo da ograničavamo nekom drugom slobodu!? Rekla bih da pesma nosi revolucionarni duh. Isto tako u njoj ima tuge, zato što se stvaraoci (oni koji nečim umeju da lete) često nisu shvaćeni i „obični miševi“ bi želeli da ih stave u neke svoje ukaluplјene šeme. Međutim, istina je da

svako ko nečim
ume da leti
jednom će
odleteti
(Rizik)

Može se do nekog trenutka, sa nekim, negde, nekako, ali visine vuku onoga ko je visinama sklon. To je nepisano pravilo. To je u ime nekih viših cilјeva… U Vašim redovima čitam bodlerovsko potresno svedočanstvo o nerazumevanju umetničkog sveta. Ranjeni albatros čezne za slobodom. Kako Vi tumačite slobodu? Da li Vaši bližnji imaju razumevanja prema Vašoj potrebi za uzletom?

Simić: Pesma „Rizik“ koja poručuje „običnim“ miševima da nađu sebi
„obične“ miševe, a izbegavaju slepe jer će im odleteti… očigledno je višeznačna. Sa jedne strane, na koju sam ja prevashodno mislio, odnosi se na razlike u..lјudskoj prirodi i tu je nakakav savet, da tražimo za partnere što sličnije nama, jer ako izaberemo neke koji su previše različiti od nas i imaju neke svoje..posebne prirode, koji „umeju da lete“, onda će nam nekad i „odleteti“… Takođe, a to sad uviđam, to može biti i pesma o umetničkim dušama koje „visine vuku“ i „visinama su skloni“, a sredina ne razume tu njihovu potrebu i prirodu…
Što se tiče mojih „bližnjih“, ja sam rano počeo da pišem satiru, još u studentskim danima, to je tada bilo prilično provokativno i nosilo je  izvesne rizike pa je, na primer, moja majka izražavala stalnu zabrinutost zbog mog pisanja… Ali u suštini uglavnom su me svi do sada „tolerisali“… Ja pišem to nešto svoje, činjenica je i da ne „davim okolinu“ mojim pisanijem… Uglavnom pročitaju kad se objavi il᾽ ne pročitaju…U suštini, jedna diskretna podrška.

Valentina: Neke Vaše lјubavne pesme govore o čekanju da se dogodi nešto posebno i veliko. Osećanja u tim pesmama nekada su obojena strastima, a nekada su to nevina, čista osećanja, slična dečijim. Nekada je to predavanje do kraja, nekada je to izvinjenje, nekada su pitanja dvosmislena, neprijatna. Toliko lepote i uznesenosti, tuge i bola, radosti i sanjarenja u Vašoj poeziji. Pokušavam da otkrijem pesničke uzore… Koji su to pesnici koje volite? Može li se reći za Vašu poeziju da je romantičarska?

Simić: Što se tiče uzora..pesničkih, književnih, pa i ličnih i profesionalnih, moram priznati da ih nikad nisam imao. Kod mene postoji ta čudna priroda, kad čitam nekog pisca ja sam tradicionalno hiperkritičan i odmah nalazim šta mi se ne sviđa… Čitao sam baš raznu svakojaku poeziju i uglavnom sam bio razočaran. Mogu reći kao deklarisani kritizer, da je za moj ukus velika većina savremene pa i klasične poezije jednostavno dosadna. Ali, recimo, volim da se vratim nekim pesmama Vaska Pope, Brane Petrovića, Mike Antića, Novice Tadića, Desanke Maksimović Branka Milјkovića, Jelene Lengold… posebno mi je blizak Duško Trifunović.  A nezaobilazan mi je i Čarls Bukovski i malo Žak Prever… Ima toga još naravno… To je posebna tema… U knjigama moje biblioteke imam obeležene pesme koje mi se sviđaju, pa kad čitam, samo njih i čitam…
A u tom svetlu, nisam baš siguran da sam ja nekakav klasičan „romantičar“. Nemam utisak da ja mnogo „romantizujem“. Više je to nekakva  „stvarnosna“ poezija, da je tako nazovem. A različitost osećanja i različitost boja mislim da potiču od..različitosti „lirskih subjekata“. Svaka pesma ima svog junaka. A ti junaci se međusobno razlikuju. To je kao nekakva pozorišna predstava u kojoj različiti likovi na svoj način pričaju o nekim svojim doživlјajima i emocijama. Zato ima i dečijih, mladalačkih, muških, čak i ženskih…

Eto, svojevrsno poetsko pozorište raznih glasova…

Valentina: Mogu li da izdvojim jednu posebnu  pesmu? To je „Celina“. Dok je čitam, shvatam da samo vera u lјubav održava lјubav. Ova pesma pokazuje da lirski subjekat sumnja u lјubav. Ako su Božijom milošću to dvoje zajedno, gde je nestala vera o večnosti celine?

Simić: „Celina“ je u suštini tužna pesma, bar je imala tu neku melanholičnu notu kad je nastajala. Želeo sam da kroz nju podsetim na pojavu da ako i uspemo nekad da nađemo nekog ko nas čini celinom, pa ako on ode, ništa ne ostane. „Uvek nestaje SVE“. A pominjanje „božije milosti“ jeste znak koliko je retko nalaženje „svoje druge polovine“, za tako nešto zaista treba „viša sila“. Ali kao što kaže i pesma, samo nalaženje ne podrazumeva i večnost, čak ni trajanje. A uvek je najteže imati CELINU, pa izgubiti SVE.

Valentina: Ironija nije česta figura u Vašoj poeziji, ipak, prisutna je. Kraj pesme „Pravi trenutak“ sadrži ironičan prizvuk. Rekla bih da pravoj, lepoj,  čistoj poeziji ne priliči sarkastičan izraz, poezija zahteva nežniji ton i lepo iskazanu emociju. Možda mislite drugačije – poštenije je (za koga ili zbog čega?) biti ironično realan nego ulepšavati stvarnost izrazima koji skrivaju istinu? Iz ovih pitanja kao da se rađaju nova pitanja… Pokušavam da razumem da ironija u Vašoj poeziji donosi otrežnjenje i prihvatanje realnosti, a lažno ulepšavanje stvarnosti – padanje u ambis. Da li sam dobro shvatila?

Simić: Pa ja sam po vokaciji satiričar. Znači, u meni je uvek prisutan taj ironični otklon prema stvarnosti. Od toga nije pošteđena ni poezija. Nisu tako retke moje „pesničke ironije“. I lično mislim da mnogo mogu da pomognu kod opisivanja i prenošenja pojedinih misli i emocija. I mislim da je „prava poezija“ u suštini autentičan opis suštinskog života i „pravih“ lјudskih emocija i odnosa. A lјudske emocije i odnosi kao i celokupni naš život,  nek oproste  pravi pesnici, vrvi od ironije, humora, a bogami i sarkazma…

Valentina: Nevidlјiva krvarenja srca su takva da se sa njima neće umreti, ali se ne uspeva ni živeti. Ovi stihovi kao da potvrđuju da je jedino lјubav smisao života. A lјubav je čista i uzvišena. „Svaka laža mesta u lјubavi nema“, ispevao je Despot Stefan Lazarević u „Slovu lјubve“. Moglo bi se reći da je i Vaša pesma „Četiri laži“ progovorila o toj temi – lјubav se čuva, lјubav se ne narušava lažima. Postoje li laži preko kojih se prelazi, koje se ne objašnjavaju, koje se ignorišu zarad lјubavi?

Simić: U pesmi „Krvarenje“ reč je o onom mučnom osećanju posle teških raskida, kada imate problem sa prihvatanjem nove realnosti i stalno vas u tom periodu prati mučno osećanje ostavlјenosti. Ali moramo reći i da lјubav nije jedini smisao života. Lično mislim da je smisao života ono što uspemo da ostavimo iza sebe, šta god to bilo… Ljubav nam ulepšava život..ali nekad potpuna preokupiranost lјubavlјu može da bude i nefunkcionalna… Uostalom, kao u pesmi „Opasnost“ kad devojka nije spavala zbog lјubavi, a njen partner misli da je takvo ponašanje nenormalno i opasno. A opet, u pesmi „Četiri laži“ naš lirski subjekt je bio baš strplјiv. Draga ga je tri puta slagala, ali on je preko toga prelazio. Ipak, posle četvrte laži, to više nije hteo da trpi.Tako da lјubav zasita može da izdrži mnogo laži i raznih negacija. Ali teško izdržava kontinuiranu neiskrenost partnerske strane…

Valentina: U pesmi „Brblјivac“ bavite se andrićevskim motivima pričanja i ćutanja. Kako se odrediti prema pričanju i prema ćutanju,  a da to bude sa merom i ukusom? Hoće li to čovek naučiti?

Simić: Da, taj brblјivac u pesmi uspeo je da „osvoji“ devojku svojom rečitošću, pa je izgleda ponesen uspehom, i verovatno sujetom, nastavio previše da priča tako da je pokvario početni uspeh i izgubio je simpatiju. Suština svega, od pričanja do ćutanja je nekakva mera. Mislim da to nije neki univerzalan recept i propisana količina, nego svako mora da procenjuje u svakoj novoj situaciji količinu pričanja i ćutanja. A najbolјe se uči, naravno, na svojim greškama…

Valentina: Ponekad se čini da Vaš lirski subjekat svesno želi da izazove sažalјenje („ako bih se razboleo/ jako/ teško/ i ona to saznala“) kako bi kod volјene probudio zrnce nežnosti. Šta je sve spreman čovek da uradi da bi bio volјen? Šta nam, kao lekar i pesnik, možete reći o lјudskoj potrebi za lјubavlјu?

Simić: Pa prilično je poznato da su čovek/žena spremni na mnoge nezamislive stvari zbog lјubavi. Mislim da svako poseduje bar jedno iskustvo kada je zbog lјubavi pristajao na neprihvatlјive stvari. Zbog lјubavi smo spremni na sve. Mada, i to moram dodati, nisu baš svi spremni na sve. Postoje strukture ličnost, kako bi rekao lekar, koje su sklonije toj požrvovanosti, bespoštednom ulaganju sebe, borbi za svoju lјubav… A ogromna je lјudska potreba za lјubavlјu… Gotovo da ne postoji živ čovek/ žena koji neće reći, kad ih pitaju, da im je važna lјubav.  Mnogima najvažnija, često je lјubav mera sreće. Oni koji imaju lјubav uvek će opisati sebe kao srećne. A oni koji je nemaju, šta god da drugo imaju..nikad neće biti potpno srećni bez lјubavi… Eto tako nam je to… ne možemo bez lјubavi…

Valentina: Ima nekoliko pesama u kojima je lirski subjekat žena. Koliko je teško razumeti žensku dušu, staviti se u njenu poziciju i iz te vizure gledati svet?

Simić: Pa valјda se u tim pesmama javio moj..ženski princip. Svi imamo taj muško/ženski balans, lekar bi rekao zato što imamo i muške i ženske hormone, pa u zavisnosti od međuodnosa, nešto prevagne. Meni je dosta pomoglo to moje transponovanje, nekakva pojava da mogu da “uđem u lik“. Na primer, ispriča mi svoj doživlјaj drugarica i ja se transponujem u nju i napišem pesmu, kao da sam ona. Sviđaju mi se ženski likovi jer su vrlo emotivni i izuzetno nežni.Te pesme su mi posebno drage.

Valentina: „Kreketavi čekalac“ i dalјe živi svoj san u „Pravoj bajci“. Gospodine Simiću, na koji su način bajke obeležile Vaš život, detinjstvo i mladost? Koliko su nam potrebne bajkovite situacije u životu?

Simić: „Prava bajka“ je jedna „pesnička bajka“ o zalјublјenom žapcu koji čeka princezu da ga polјubi i pretvori u princa. Ali nažalost, na kraju on izjavlјuje: “Neka tebe sa tvojima, neka mene sa mojima“… U životu se, nažalost, to ne dešava, susreti žabaca i princeza, lepotica i zveri… Neke velike staleške, estetske, obrazovne, socijalne razlike nekad su jednostavno nepremostive. A ja sam uvek voleo bajke..i voleo da maštam. Ali eto, život me je naučio. Nažalost, retke su bajke u stvarnom životu. Ali za utehu, ako se nekad dese, zaista su divne…

Valentina: Misao na onog koga volimo čini nas radosnim. Da li su nam dovolјne takve misli za sreću (povodom pesme „Misao“)?

Često mislim o tebi

To je jedina misao

koja vredi

čisto.

Jedina vrednost

koja čisti

misao.

Jedina čistota

koja misli

vrednuje.

Stalno mislim o tebi.

Mislim da mislim

i kada spavam.

Mislim da mislim

i kada sanjam.

Mislim da mislim

i kad izgleda

da ne mislim.

Nekad to i nije misao

nego ti ŽIVA.

I tada je najlepše.

(Misao)

Simić: Misao je neophodna za svaki doživlјaj. Možda i najlepši deo svih lјubavi ovoga sveta su misli o volјenoj osobi. Ta radost je nezamenjiva i traje koliko god želimo. Možemo da izazovemo svoju misao kad god hoćemo i može da nam traje dokle god smo budni. Naročito to važi za one koji iz raznih razloga nisu stalno zajedno.

Valentina: Divno rečeno.

U nekim pesmama lirski subjekat pati što mu niko ne veruje, oseća se bezvredno, nikome ne pripada, opterećen je nepoverenjem, svešću o beznađu i beznačaju sebe, života, lјubavi… Svi prolazimo kroz takve situacije. Kako se izlazi iz njih? Postoji li recept za takva stanja duše?

Simić: Pa neminovno je suočavanje sa..suštinom. A suština jeste, nažalost, prolaznost. Susret sa prolaznošću svega povremeno može da nas uvede u stanje beznađa, rezignacije, besmisla. Ali najbolјi recept je da shvatimo da i stanje beznađa ima svoju prolaznost. I da treba sačekati vrlo malo..i sva beznađa će proći, jer i to je život. Oscilacije stanja i raspoloženja.

Valentina: Teško je kad teške misli pritisnu. Još je teža praznina. U Vašim pesmama se govori o raznim teškim stanjima duše. Međutim, pesme nisu depresivne, nisu patetične, lirski subjekat nosi dostojanstveno pritisak, muku, strah, bol. I podiže se kao feniks iz pepela. Da li biste se složili sa mnom da je osnovna crta Vaše poetike – optimizam, vera u bolјitak?

Simić: Pa hvala ti na tome. Drago mi je ako je to taj doživlјaj – optimizam. Mada se meni čini, ili sam ja želeo, da neki opšti doživlјaj bude – realizam. Sve te poetske ispovesti raznih poetskih junaka kojim oni opisuju svoja razna stanja, misli i emocije, voleo bih da su pregled..naše realnosti. Kako to sve može da izgleda, zaista.

Valentina: Lirski subjekat je nekada u bezumnoj strasti prema suprotnom polu. Ima nekoliko pesama koje se bave tom temom. Kao čitalac, osetila sam uznemirenost. Imam utisak da takva strast više govori o mržnji nego o lјubavi. Mogu li dvoje istrajavati u takvom odnosu pod izgovorom da je to lјubav?

Simić: Strast je velika moćna sila. Ona može da nastupi i bez lјubavi. Ali je daleko najmoćnija i najsnažnija kad se udruži sa lјubavlјu. Verovatno su najjače moguće lјubavi – strasne lјubavi. Ko je ikad doživeo strasnu lјubav, zna o čemu pričam. A ko nije –  može da nasluti…

Valentina: Dosada u lјubavi!? Da li je to lјubav? Pisali ste i o tome. Kakva „dešavanja“ zahteva lјubav?

Simić: Pa ispada da je to nekakva „tabu tema“. Ta pesma „Dosada“, dosada u lјubavi,  privukla je dosta pažnje. A moramo biti iskreni, dosada može da bude svuda i na svakom mestu, pa čak i u lјubavi. Nekom može zaista čak i lјubav da dosadi. Ili tačnije, zalјublјeni partner. Ako ne poznajemo dovolјno svog partnera, ako ne shvatimo da ima razne i različite potrebe, da povremeno svakom treba da malo „ diše“ , može nam se desiti da svojom težinom lјubavi nekoga prosto „ udavimo“ i dovedemo ga u stanje dosade. Eto, dosada vreba i u lјubavi. Moramo se uvek truditi da svakoj vezi damo određenu dinamiku.

Valentina:

Da li je zaista došlo vreme
„vreme ja pa ja
vreme jedino ja
ja kao mera
niko kao ja“ ?
(Došlo vreme)

Koliko je opasna ta sloboda – vreme svačije / vreme ničije ?

Simić: Pa čini mi se da jeste došlo to vreme. Koliko se ja sećam, dakle zadnjih pola veka, nikad nije bilo veće sebičnosti i samoživosti. Nova religija HEDONIZAM potpuno je zavladala i ima brojne i fanatične poklonike. To se više ni ne krije. To se posebno odrazilo na emotivni život, a prisutno je u svim segmentima. Sada više niko nikog ne toleriše, ne trpi bilo kakvo osujećivanje, nikad se više lјudi nije razvodilo, nikad veze nisu kraće trajale. A posebno taj nekritični narcizam… Neutemelјena samouverenost, nedostatak bilo kakve sumnje, posebno u sebe… Svi su apsolutno uvereni u svoje izvanredne kvalitete. A realno, generacije su polupismene, potpuno prezaštićene, bez bilo kakvog iskustva, sa maksimalnim povlađivanjem… I taj raskorak između individualnih doživlјaja i individualnih kvaliteta čini ovo naše vreme svačijim, jer svako misli da je došlo baš njegovo vreme, ali vreme je ničije jer niko od njih nema sposobnosti da nešto učini u ovom vremenu…

Valentina: Raspored stihova i reči kojima se služite u pesmi „Ludigrad“ prati raspoloženje, emociju i ideju teksta. Refleksivnost Vaše poezije podstiče na zapitanost, na borbu za očuvanje smisla, kako ne bi ludilo nadsmislilo smisao. Kako da se čovek smisleno sačuva u besmislu?

Simić: Ludigrad je jako stara pesma..iz vremena kad sam tragao za izrazom… možda da je nazovem – eksperimentalna… Značajno odudara od svih drugih, ima taj refleksivni fazon i dosta je zasnovana na ritmu, ona bi trebalo da se čita naglas. Inače, mi smo nekad Užice zvali Ludigrad… I njemu je bila posvećena pesma… Međutim, sa ove distance, svaki grad bi mogao biti Ludigrad. Odgovara opisu. A jasno je da se od besmisla može boriti samo smislom. Ako uspemo da ga nađemo u gomili besmisla.

Valentina: Suočavanje lirskog subjekta sa smrću  u „Jednoj neizvesnoj noći“ uverlјivo slika stanje duše. Smrt ne dolazi. Ali će smrt, svakako, doći – jedne noći, jednog dana, jednog trena. Ova pesma je duga, lirski subjekat je u nemiru, rastrzan strahom, panikom, zaboravom, ironijom, psovkom, odsutnošću, slobodom, iščekivanjem, ograničenjima, bežanjem… Šta se sve može naći u lјudskoj misli o smrti! Da li je poezija odbrana od smrti?

Simić: Jedna neizvesna noć se namerno našla u ovoj knjizi, sa svom tom lјubavnom poezijom, ima još nekoliko pesama sa temom smrti i prolaznosti… Želeo sam da se napravi nekakva protivteža… nekakav poetski eros-tanatos kroz koji se govori i peva o dve najsuštinskije stvari koje postoje – LjUBAV i SMRT. Svako stvaranje, pa i poezija, jeste na neki način i u tom obliku i nekakav literarni pokušaj „produžavanja svog života“ kroz književno delo. Ali i o tome sam pisao u pesmi „Svrha“. Na kraju ništa ne ostane. Ali svrha je..trud da se ostane…

Valentina: Istinito, da –  „trud da se ostane“, ioako „na kraju ništa ne ostane“. Trud da se bude dobar, čist i čestit, nepisano pravilo, moralni princip – to je zaštita  od nekih neprijatnih situacija. Iskušavana je vernost, prijatelјstvo, lјubav, razum… Čini se da je u pesmi „Žena devojčica“ lirski subjekat uspeo da kontroliše svoje strasti, i u pijanstvu. Možda bi neko mogao pročitati da je lirski subjekat pokazao nedostatak hrabrosti za prvi korak. Da li je muškarac u takvim situacijama veliki (pobedio je svoje strasti i životinjski nagon) ili je kukavica (zato što nije osvojio ženu)? Možete li ovo pitanje da sagledate i kao psihijatar, ali i sa društvenog aspekta?

Simić: U pesmi „Žena devojčica“  uhvaćen jedan segment te stalne borbe nagona i socijalnih relacija  koji su neprekidno prisutni i  sa kojima se neminovno svi mi borimo, od prilike do prilike. U toj pesmi i taj muškarac je malo problematičan, ali se na kraju ipak uzdržava. E sad… da li je trebalo ipak da osvoji ženu ili da ispoštuje svoga prijatelјa a njenog muža, to je stvar ličnog afiniteta. U svakom slučaju, mislim da on i kaže na kraju nešto kao: „Neka ostane na tome. Ovoga puta.“ Znači, ko zna šta će taj još uraditi.

Valentina: Bavite se ozbilјnom temom smisla života i stvaralaštva. Šta je svrha  života u doživlјaju umetnika? Trud, sam proces stvaranja, neimarstva? I zaista, da li je pesniku važno stvaranje poezije radi njega samog, osećanja ili radi samog stvaralačkog procesa?

Simić: Mislim da je pisanje potpuno individualan čin. I da svako ima neki svoj pokretač. Meni lično, poezija se nametnula kao dodatno izražajno sredstvo. Otkrio sam da neke pojave, a posebno emocije i emotivna stanja, ne mogu da izrazim pričom, aforizmom, dramskim tekstom, mogu da opišem samo poezijom. I kod mene pesma nastaje kao impuls. Nekako sine i  tog momenta ja to moram da zapišem. Kasnije to malo doradim, ali u suštini, glavno je to, taj trenutak sjaja… Mene raduje taj sjaj, posebno ako nastane nešto, po meni, iole vredno. To je ta nekakva radost stvaranja. Ali ja ne pišem za sebe. Ja sam klasičan pisac. Pišem za čitaoce. I meni je smisao pisanja kad književno delo stigne do čitalaca, a posebno kad čitalac ima nekakav doživlјaj od mog pisanja. Za to pisci služe.

Valentina: Život i stvaralaštvo – može li se to odvojiti u Vašem doživlјaju?

Simić: Pa mislim da stvaralaštvo izvire iz nekog našeg doživlјavanja, živlјenja, susretanja, interakcija, komunikacija. Bar meni je to tako, meni su životni događaji – teme, lјudi koje srećem su mi teme, da nije svega toga verujem da ne bih imao stimulans za pisanje. Meni je život neodvojiv od stvaralaštva.

Valentina: Divno poruka za kraj! Rekla bih da je to moto istinskih stvaralaca. Vaša poezija inspiriše, a razgovor sa Vama omogućio mi je još jedan aspekt gledanja na stvaralačku poetiku. Želim Vam uspeha u književnom radu  i svim oblastima lјudskog duha!

Razgovor je vođen  u februaru 2018. godine i bio je u znaku prve knjige pesama. Pesnik i ja smo se dotakli  nekih klјučnih motiva – lјubavi, strasti, stvaranja, smrti, vernosti, čekanja. Putovanje kroz poeziju Slobodana Simića za mene je bio prijatan doživlјaj.

Dok smo pesnik i ja „vodili“ razgovor, pojavilo se drugo izdanje ove vredne i inspirativne knjige. Nјen izdavač je beogradski Arte koji nema distribuciju. Knjiga se može naručiti na mejl: slobodansimic5@gmail.com sa naznakom: narudžbina knjige OŽILjAK.

 

Valentina Zlatanović Marković/ Foto: Aleksandra Radojičić