Društvo

Ohrid: grad koji nikad ne spava

Posted: 30. juna 2017. u 07:36   /   by   /   comments (0)

Autor:  Boban Markotić

Epitet jednog od najlepših turističkih mesta u Makedoniji, pored prekrasnog  prirodnog položaja pored jezera i Nacionalnog parka Galičica, Ohridu je donela i autentična arhitektura, dobra organizacija, ljubazni domaćini i nadaleko poznata gostoprimljivost, kao i  specijaliteti koje ne možete probati na drugom mestu…

Odlazak na odmor u Makedoniju oduvek je bio sinonim za jeftinije putovanje, naročito krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina kada smo sa školskim ekskurzijama krstarili Makedonijom i Balkanom. Ipak poslednjih godina naši su susedi bogato opremili svoje hotele na Ohridskom jezeru, a ponudu sredili gotovo do perfekcije, pa tako drevni Ohrid može da stane na crtu i velikim evropskim kulturnim centrima.

Naša mala, ali  odabrana grupa od desetak putnika, uglavnom mlađih i srednjih godina koji su već više puta boravili u Ohridu, ponovo se uputila tamo polovinom juna. Na makedonskoj granici rutinski pregled dokumenata. Gužve nema. Prolazimo kroz Kumanovo, Skoplje, Veles sve do Negotina, gde magistralnim putem nastavljamo preko Kavadarca, Prilepa i Bitolja do našeg odredišta. Putevi se dobro održavaju, signalizacija vidljiva, rasveta funcioniše. Mi smo se odlučili za ovu nešto dužu varijantu puta kroz centralnu Makedoniju a najbliža relacija je preko Skoplja, Tetova, Gostivara i Kičeva.

Stigavši na odredište, smeštamo se u elitnu vilu „Ginjek“ na promenadi u neposrednoj blizini Starog grada i luke, odakle puca pogled na susednu albansku stranu jezera.

Drevan i ujedno savremeni kulturni, prosvetni, umetnički i duhovni centar otvorio se pred nama kao školjka. Kao na dlanu na podnevnom suncu ukazuju nam se kuće, crkve, muzej, bazari, aščinice čiji kontinuitet može da se meri i stolećima.

Tragovi  prošlih vremena, svedoči raznih istina i postojanja. Istinska riznica i jedno od najvrednijeg bogastva  jesu ohridske crkve ( kažu da ih ima 365.   koliko ima i dana u godini ) kao i njihove ikone koje nastaju u vremenskom periodu između XI i XIX veka. Pojedini primerci ohridskih ikona, pored  sinajskih i ruskih, spadaju u red najvećih dostignuća vizantijske i slovenske umetnosti. Zato smo se tokom obilaska gradskih kadrova prvo odlučili za  galeriju ikona koja se nalazi na samom vrhu Starog grada pored zgrade Ohridske arhiepiskopije. Padom Ohrida pod tursku vlast ( 1395 ) umetnička aktivnost ne prestaje, traje još izvesno vreme dok su postojale generacije slikara vaspitavane na slobodi i koje su podržavane od umetnika iz velikih gradskih sredina.

Grad je umiven, čist, dominira Samuilova tvrđava. Obilazimo i crkvu Svete Sofije iz 10. veka. U blizini je i crkva Svetog Pantelejmona sa originalnim ćiriličnim napisima i crkvu Svetog Klimenta koju takođe posećujemo kao i antički teatar iz 3. veka pre nase ere. Teatar je održavan ali sa bledilom rekovalescenta.  U gradu je i spomen kuća makedonskog preporoditelja Grigora Prličeva ( 1830 – 1893 ) učenika braće Miladinov o kojima će biti reći  nešto kasnije. Kuća je sa autentičnim namestajem iz tog vremena i bogatom izložbenom postavkom koja životni put pisca prikazuje od grkomana do pobornika narodnog jezika i kulture. Prličev je svoje najbolje delo poemu Serdar napisao na grčkom jeziku. Za nju je o čemu svedoči građa 1860. godine u Atini dobio i prvu nagradu na pesničkom konkursu na kome su učestvovali i pesnici iz cele Grčke. Na grčkom je napisao još jednu herojsku poemu Skenderbeg, ali je nije objavio. Za razliku od braće Miladinov koji pišu na narodnom jeziku svoga zavičaja Prličev je „sanjao“ jednu utopijsku ideju o stvaranju zajedničkog slovenskog  književnog jezika. Taj jezik po njemu bi se sastojao od elemenata ruskog, bugarskog, makedonskog, staroslovenskog, srpskog i hrvatskog jezika, i gledamo postavku koja prikazuje njegov rad na stvaranju takvog jezika i  pokušajima da piše na njemu. Vidimo i rukopise pesama koje je pisao i na makedonskom. Sahranjen je u Starom gradu pored zgrade Ohridske arhiepiskopije.  Od 1944. godine tu počiva i njegov sin Kiril Prličev.

Prolažeći kroz uske kaldrmisane ulice prepune sunca pažnju nam prekida pitanje sestara Joane i Slavjanke Kocareve koje su očekivale našu malu turističku grupu iz regije.

-A gde ste već dosad,  gotovo ceo sat vas čekamo na posluženju, nismo znali da je takva gužva u gradu  –  sva usplahirena dočekala nas je gospođa Joana dama prepuna energije. Njena porodična kuća je u srcu staroga grada sa čijeg „doksata“ prepunog cveća puca pogleg na susednu Svetu Sofiju i teatar.  Seste Slavjanka i Joana jesu jedne od starijih građanki Ohrida. Roditelji su im se venčali daleke 1926. godine i na svet doneli jos trojicu braće od kojih je jos jedan u životu. Bistrog uma i još uvek živih sećanja pričaće nam o dobu Kraljevine Jugoslavije, stolovanju vladike Nikolaja Velimirovića koji ih je i krstio po istočnom ( pravoslavnom ) obredu, pokazuju nam zgradu gde je bila jugoslovenska ( odnosno  srpska ) žandarmerija, govore o uvođenju tradicija i verskih običaja iz Srbije kao što su slave i tačno je bilo određeno koje će regije, sela i gradovi, porodice uzeti koju slavu. Njima su ti običaji koji su se zadržali i do danasnjih dana kao i kod jednog dela Bugara bili do tada nepoznati. Pamte  kolonizacije koju su i svake naredne vlasti sprovodile.  Pokazuju nam  svedočanstva i školske ocene na srpskom jeziku na kome je zvanično i održavana nastava. Uopšte uzev ceo društveni, politički, kulturni i umetnički život bio je na zvaničnom jeziku kraljevine.  Makedonski nije bio u javnoj upotrebi, dok je ceo državni aparat uglavnom dolazio iz Srbije i zapadnih pokrajina tadasnje kraljevine. Činovnici su pored plate dobijali i dodatak u vidu još jedne plate na uslove rada u novoj sredini. Slavjanka smatra da je nerešeno nacionalno pitanje i kriza građanskih partija uslovila kratak vek kraljevine od svega 22. godine koja je politički i vojno propala u aprilu 1941. godine.  Posle kapitulacije došla nova vlast iz Bugarske, politika jezika i školstva nastavlja se kao u kraljevini samo sada u službi bugarske državne politike. Dobro pamti desničarske nacionalne pokrete VMRO DPME i naravno revolucionare KPJ  koji su imali i mešovite makedonsko –  albanske partizanske jedinice, prve diverzije i ustaničke godine. Oslobođenje dolazi 1945. Godine. Nova narodna vlast koja po preporukama zvanične Moskve i Kominterne rešava i makedonsko nacionalno pitanje i status NR Makedonije sada kao članice nove Jugoslavije. „Vunena vremena“ , primećuju jer Slavjankin i Joanin otac zbog jedne javno izrečene pesme 1946. godine zaglavio je godinu dana zatvora u Bitolju…. „Političko trežnjenje“, zaključujemo.Pet decenija života u socijalizmu, i poslednje dve u tranziciji koja im je kako kazu nametnula “divlji“ prvobitni kapitalizam. Nabrajaju koliko je firmi ugašeno ili propalo uz našu dužnu pažnju koju tek na momemat remeti posluženje baklavama,  kadaifom i tek ubranih trešanja iz njihove bašte. Potomci naših kućanica svi su odreda zdravstveni radnici kao i Slavjankin suprug koji je bio specijalista za uho prvi u Ohridskoj bolnici.  Sa žalom konstatuje da je bilo više entuzijazma u radu,  lekari nisu jurili samo titule, primarijus je bio primarijus i malo je bilo ovih savremenih civilizacijskih bolesti…

U Ohridu i u Strugi najnormalnije pričajte ijekavicom ili ekavicom. Svuda će vas najljubaznije dočekati.  U poslastičarnici, ili pekari,  posle „bujrum „pozdrava kada shvate odakle ste, vrlo rado će da vas usluže na srpskom, hrvatskom, engleskom, italijanskom…  Hrana je jeftina. Burek je od 40 do 50 euro centi.  Usluge u kafićima takođe. Espreso je pola eura, kao i domaća kafa, a  kapućino -50 euro centi, koliko je i topli Nes i topla čokolada…   Bašte kafića prepune su gostiju naročito ujutru i u podne i sve se zaliva strumičkom mastikom. Leti bazarom prođe na hiljade posetilaca. Tehnika je kažu ubila ulicu, ali nisu ubile gradski duh i tako živimo…

Nedelja je bila predodređena za posetu čuvenom manastiru Sveti Naum koji se nalazi na tridesetak kilometara od grada u samom pograničnom pojasu sa Republikom Albanijom. Uz samo manastirsko imanje je i vojni kamp koji je bivša država izgradila za odmor vojnih lica tadasnje JNA a i zbog lokacije, uveren sam da je služio kao faktor stabilizacije i pacifikacije naših drugova političara u Tirani. Kampom danas upravlja  Armija Makedonije. Sezona traje u julu i avgustu. Bungalovi se održavaju i cene su vrlo povoljne. Smeštaj dnevno za četiri osobe košta do deset eura. Šetajući manastirskim imanjem srećemo goste iz celog sveta. Službe u manastiru se održavaju, vernici pale sveće, kupuju ikone Sv. Nauma, rakiju, vino i med sa likom ovog sveca… Komercijalizacija je i ovde prisutna. Pastrmka iz manastirskih ribnjaka odlično je spremljena. Konaci su preuređeni u hotelski smeštaj sa 4 zvezdice prilagođen savremenom gostu.

Postoji  autentična i istorijski potvrđena  priča kako je nakon balkanskih ratova 1912. i 1913. manastir Sveti Naum pripao pašićevoj Srbiji, odnosno kasnije novoproglašenoj Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca. Do rešenja autonomnog pitanja albanskog stanovništva u Turskoj i formiranja tzv.  Albanskog vilajeta nije došlo zbog  izbijanja  balkanskog rata saveznica Bugarske, Grčke, Srbije i Crne Gore s jedne strane i Osmanske carevine s druge strane. Balkanske saveznice su oslobodile i međusobno podelile gotovo sve evropske otomanske teritorije uključujući i krajeve naseljene Abancima. Zvanični Beograd formira vojnu upravu koja je obuhvatala najveći deo kopnene Albanije i veći deo albanske jadranske obale formiravši Drački okrug sa četiri sreza Drač, Lješ, Elbasan i Tiranu. Grupa nacionalnih političara iz reda albanskog naroda nije se mirila sa postojećim stanjem i sklanja se u Valonu,  luku na jugu gde proglašavaju autonomiju 28. novembra 1912. godine i o tome obavestavaju zapadne sile. Usledila je i pobuna protiv vojne uprave Srbije, Grčke i Crne Gore i uz jak međunarodni pritisak i pretnjom sankcijama balkanski saveznici su bili prinuđeni da se povuku i formirana je autonomna Kneževina Albanija 29. jula 1913. godine.  Do potpunog razgraničenja nije došlo zbog  Prvog svetskog rata 1914. godine. Kada je u pitanju Sveti Naum odlukom Haškog suda od 4. septembra 1924. godine Albaniji ostaje manastir Sveti Naum. Beograd je to pitanje tako rešio što je podržao dolazak Ahmed Zogua na vlast, umesto Fana Nolija u decembru 1924.,  pa je sa Zoguom postigao sporazum da Sv. Naum pripadne Kraljevini SHS u zamenu za selo Lin na obali Ohridskog jezera. Međunarodna Konferencija ambasadora potvrdila je ovaj sporazum čime je tada rešeno pitanje granica u ovoj regiji. Treba konstatovati i to da je,  pošto već autonomna Albanija nije postala deo Kraljevine Srbije i novoproglašene Kraljevine SHS,  kralj Aleksandar  izdejstvovao i  autokefalnost Albanske pravoslavne crkve 1924. Godine, kako bi preko nje ostvarivao političke interese i uticaj.  Slično je radio i zvanični Rim, ali putem ekonomskih i trgovinskih sporazuma o saradnji.  Albanska pravoslavna crkva postoji i danas, i kako je tekla podela Rimskog carstva, tako je i regija Albanije podeljena na istočno – pravoslavni jug i severni rimokatolički deo zemlje. Tokom komunističkog sistema, po uzoru na kineski model i kulturnu revoluciju Mao Ce Tunga, predsednik Enver Hodža zakonski zabranjuje slobodu veroispovesti 1966. godine.  Crkve i džamije se zatvaraju, postaju društvena svojina,  verska imena nisu bila moguća, a svako ko bi se zatekao na ulici javno sa Biblijom ili Kuranom, mogao je biti priveden na informativni razgovor. Godine 1989.  verske zajednice obnavljaju svoj rad uz prećutnu saglasnost velikog reformatora jednopartijskog sistema Ramiza Alije koji je 1985. nasledio Envera Hodžu,  otvorio zemlju i uveo elemente tržišne ekonomije.  Zvali su ga albanski Gorbačov…

Tolerancija je najbolji melem

O Ohridu se dosada uglavnom pisalo  kao duhovnom centru istočnog Hrišćanstva i snažnim uporištem helenske, orijentalne i slovenske kulture uopšte. Sada put me vodi do centra novog dela grada u čijem se središtu između stambenih zgrada gordo uzdiže Grkokatolička crkva Svetih Ćirila i Metodija. Prostrano travnato dvorište, mirisi ruža prosto omamljuju. Na ulazu obaveštenje. Večernja misa svakim radnim danom u 18 sati i 30 minuta.  Jutarnja nedeljom u 11. sati. Sačekao sam kraj večernje službe koju je otac Oliver Tantusen, uz asistenciju svoje ćerke,  održao. Vernika nema. Uz topli pozdrav priča nam da je rođen u Strumici 1979. godine.  Izabrao je poziv sveštenika. Na moje pitanje gde su vernici,  kaže da se uglavnom okupe nedeljom na jutarnjoj misi, radnim danima retko.

-Crkva je formirana još u vreme Kraljevine Jugoslavije krajem tridesetih godina prvenstveno za potrebe činovnika i građana koji su dolazili iz zapadnih krajeva mislim na Sloveniju i Hrvatsku. Istorijski gledano do 1656. godine Ohridska nadbiskupija imala je crkve u regiji Balkana. Potom se biskup seli u Skoplje. Godine 1924. osniva se  nadbiskupija u Beogradu.  Crkva 1939. godine kupuje kuću od turske porodice u Ohridu i jedna od soba se pretvara u kapelu. Sveštenik i dve sestre živeli su i služili zajednicu u gradu.  Sadašnja zgrada crkve i pastirskog centra završena je 2000. godine. Crkva je zvanično osvećena 28. oktobra 2007. godine od strane nadbiskupa iz Sarajeva Vinka Puljića , prića nam sagovornik i dodaje da vernika ima oko stotinu u samom gradu koji se najčešće okupe praznicima i nedeljom. Dobru saradnju imaju sa crkvama u Skoplju, Beogradu, Sofiji. Interesuje se za duhovne prilike u Užicu danas: ima li tolerancije i suživota. Potvrdno odgovorih.

I dok pričamo o Strumici i o tome gde se najbolje u ovom gradu jede, uspeo sam upostaviti kontak sa kolegom i prijateljem Silviom Šopom urednikom informativne redakcije prvog programa Hrvatskog radija koji privatno deo svog godišnjeg odmora provede i u varošici Strumici. Silvio, prijatno iznenađen sagovornikom, uverava  nas da se najbolja boza pije u poslastičarnici „Biser“,  a crvene pastrmke najukusnije su u restoranu „Pilikatnik“…  Otac Oliver samo potvrdi klimanjem glave da su mu ova dva mesta dobro znana i da se u njima dobro može počastiti…

Ipak svratio je i jedan vernik  Vinko ( 49. god ) rodom iz sela podno Kozare u Bosni i Hercegovini.  Kaze da je veoma mlad počeo da službuje u tadašnjoj JNA, služba ga dovodi do Ohrida gde ga je 1991.  zatekao raspad  federacije i nezavisnost Republike Makedonije. Posavetovao se sa ocem: da li da se vraća na Kozaru i počne život iz početka. Otac je bio protiv povratka. Politička i ekonomska kriza u Bosni se produbljivala.  Savetuje ga da čuva službu, stan i porodicu. Prelazi kao i mnogi Hrvati i Srbi u gradu  u novoformiranu Armiju Makedonije sa istim statusom i povlasticama. Oni koji koji to nisu hteli povukli su se sa snagama tada jos uvek postojeće JNA u Srbiju,  ili privatno u druge republike bivše federacije. Uskoro očekuje i penziju. Dodaje da ima u gradu oko tridesetak Hrvata:  neki žive i u mešovitim porodicama,  kao i Srbi koji su kao vojni penzioneri ostali da žive u Ohridu i Strugi zadržavši  vojne stanove. Put u neizvesnost tada nije im bio izvestan. Pun je hvale za život pripadnika tadašnje armije u samoupravnom socijalizmu, socijalan status koji je bio pristojan i izrekne  poneku oštru reč protiv drugova političara koji su kreirali “izvikani“ ustav iz 1974. godine. Pristojnost nam nalaže da grdnju preskočimo.

Sve boje Struge

Još jedna istorijska atrakcija, gradić Struga na obalama jezera nedaleko od Ohrida, dočekao nas je u svom prepoznatljivom stilu sa piroteksnom arhitekturom iz 18  i 19. Veka, i rekom Crni Drim koja  ističe iz jezera i deli grad na dva dela. Struga je rodno mesto makedonskih pesnika braće Konstantina i Dmitra Miladinova i albanskog političkog aktiviste Ibrahima Teta. U gradu je i Muzej Braće Miladinov i to na mestu gde je bila njihova rodna kuća. Oba  brata životom su platili ideje za koje su se borili.

U njihovo  vreme, a to je 19. vek, obrazovanje u Makedoniji sticalo se jedino na grčkom,  braća Miladinov kao i svi drugi makedonski preporoditelji školuju se u grčkim školama. Dmitar je posle završene gimnazije u Janjini i sam bio grčki učitelj po raznim mestima Makedonije u Strugi, Ohridu, Bitolju u Prlilepu. Bio je  dobar znalac savremenog  grčkog jezika i antičke kjniževnosti.  Među Dmitrovim učenicima nalazio se i njegov brat Konstantin koji je krenuo bratovim putem. Završava gimnaziju u Janjini,  službuje po raznim mestima, i završava studije grčke filologije na atinskom univerzitetu.  Braća Miladinov od učitelja grčkog jezika postaju narodni buditelji i borci za makedonski jezik rezultat je njihovog dodira sa narodom o čemu nam svedoči i bogata muzejska izložba o njihovom radu praćena fotografijama. Borave  nakratko i u Srbiji a Konstantin Miladinov dojučerasnji student Atinskog univerziteta  odlazi u Moskvu, i upisuje se na  istorijsko – filološki fakultet. Građa pokazuje i saradnju sa velikim mecenom Josipom Jurjem Štrosmajerom koji finansijski pomaže štampanje prve zbirke  makedonskih narodnih pesama i ta se knjiga pojavljuje u Zagrebu 1861. godine. Primerci te knjige čuvaju se u Strugi. Konstantin iz Zagreba kreće za Makedoniju sa odštampanim primercima knjige. U Beogradu ga zatiče vest da mu je brat uhapšen. Njihov rad izazvao je ogorčeni otpor grčkog sveštenstva koje nije biralo sredstva da ih onemogući u radu. Na denuncijaciju grčkog vladike turske vlasti hapse Dimitra kao politički sumnjivoh i godinu dana ga provlače iz zatvora u zatvor. Iz struškog u ohridski, iz ohridskog u  u bitoljski, iz bitoljskog u solunski i iz solunskog najzad u carigradski zatvor. I sam Konstantin je uhapšen i oba brata umiru u zatvoru. Na moje interesovanje gde im je grob, kustos muzeja samo sleže ramenima. To do danas jos uvek nije razjašnjeno.  Ostao je ovaj spomen dom, fotografije, dokumentacija i književna izdanja da podsećaju i opominju na živote dvojice braće čiji je rad prekinut tako reći na samom početku posle izlaska prve knjige.

Najpoznatija manifestacija svakako su „Struške večeri poezije“ koje se održavaju od 1962. godine.

Pošto je bio subotnji dan to je i pazarni dan u Strugi  sa puno znatiželje svraćamo na gradsku pijacu. Posebno je fascinantna zelena pijaca, koja pleni bogatstvom mirisa i boja. Žene prave ogromne domaće pite zvane gomleze, a može se po vrlo pristupačnim cenama nabaviti i letnja garderoba  i predahnuti uz izvrsni giros i hladno „Skopsko“ pivo.  Upoznajemo i Dragicu, Albanku iz pograničnog grada Korče koja svaki dan sa mužem dolazi na strušku tržnicu donoseći orijentalne začine, domace maslinovo ulje i „SKENDERBEG“ konjak.  Za ovo poslednje nije me trebalo puno ubeđivati i tri boce završavaju u rancu zajedno sa začinima cimeta, bosiljka, đumbira i karija…

Krenuli smo u nove obilaske. Odlazimo u centralnu gradsku kafe poslastičarnicu na promenadi  „Drezda Verdi“ u ulici Maršala Tita BB. Konobari kafea radili su evropski.  Kada smo progovorili umesto – bujrum, usledilo je –  Dobar dan gospodo,  izvolite, šta želite – prišao je nam je član osoblja i poslužio kao da smo najbolji drugovi. Stigao je kadaif, pa kapućino, pa jos jedan kratki ekspeso odličan. Račun je simboličan svega 1 evro i  30 centi. Iako je Ramazanski Bajram gostiju, naročito mlađih, ima. Za stolom preko puta smejale su se dve devojke. Baš kao i one užičke bile su lepe i moderno obučene. Ipak skrećem pogled. Ne ide flertovati na javnom mestu. Naš izlet  je potrajao. Bilo je vremena za još šetnje, snimanja kadrova, povratak taksijem u Ohrid i umesto večernjeg izlaska kao i svake subote u 22 sata i 30 minuta slušao sam muzičku emisiju TOP- 20 prvog programa HR i tako već 24  godine. Drugačije ne bi ni moglo. Ne bih to bio ja. Bilo je još dana za večernji i noćni život.

Mesto gde i tišina miruje

Potom valja videti Prespansko jezero, Nacionalni park Pelister i nadaleko poznato selo  Brajčino. Taksisti iz Ohrida nas obleću, nudeći da nas prebace, upozoravajući nas da ćemo u suprotnom podosta pešačiti. Moje cipele ne trpe duga pešačenja mada se ispostavilo da put i nije toliko dug. No reklama je reklama. Selo Brajčino se nalazi u oblasti Donja Prespa udaljeno 6. km od Prespanskog jezera i 32. km od grada Resen, nalazi se na 1000 metara nadmorske visine a okolo sela uzdižu se planinski vrhovi i do 2000 metara nadmorske visine. Kroz selo prolazi  Brajčinska reka koja ga deli na Gornju mahalu s leve strane i na Donju mahalu s desne strane. Voda je kristalno čista i u njoj živi potočna pastrmka – Brajčinska pastrmka prepoznatljiva po crvenim i crnim tačkama na telu i koja živi samo u ovoj slatkoj vodi i ne dostiže više od 35. cm rasta. Ovo selo predstavlja dobar primer ekološkog turizma u regionu Prespe koje je sačuvalo tradicionalna obeležja, bliskost sa okruženjem i svrstalo sebe na svetsku turističku mapu sa  predznakom ekološkog turizma.  Usluženi smo tradicionalnim prespanskim specijalitetima kao što su pituljice, gomleze, gravče – tavče, marmeladama od jabuka, unikatanim likerom od šumskog voća…

Nekada je ovde  osnovno zanimanje bilo stočarstvo, potom zemljoradnja ali su sredinom 20. veka mnoge porodice napustile ovo selo.

Brajčinovo je interesantno ako ste ljubitelj i aktivnog odmora. Prirodna staza koja vodi od sela do velikog jezera na Pelisteru je glavna turistička znamenitost. Ova staza povezuje se na Prespansko jezero i Nacionalni park Pelister. Poželjno je da budete slojevito obućeni i da imate stručnog vodiča koji može sigurno da vas provede kroz ovaj divlji svet i netaknutu prirodu. Nije neobičan susret sa medvedima i divljim veprovima. Ono što je mene fasciniralo jeste autentična seoska arhitekura, odnosno kuće izgrađene od kamena. Ima i starih i novih, neke i sa spratom, mnoge prekrivene ćeramidom. Veliki broj starih kuća je obnovljen.

Autentična arhitektura potekla je iz 19. veka danas postoji i u mnogim modernim kućama.  Brajčino je urbano selo sa stilom života koje je podsećalo na nekadašnje gradove.  Zato i ne treba da čudi  činjenica da je ovo selo početkom 20 veka održavalo i balove.

Nastavili smo sledećih dana sunčani obilazak Bitolja u kome je živeo Mustafa Kemal Atataurk i  gde je stekao najranije obrazovanje. Njegova kuća danas je muzej koji smo posetili gde je prikazan njegov život, i politički rad na reformisanju turskog feudalnog sistema u modernu parlamentarnu republiku sekularnog tipa koju je proglasio 1923. godine zbacivši monarhiju. Umesto arapskog uvodi latinično pismo, zakonski zabranjuje nošenje fesa i feredže, odvaja religiju od države. Vojno uspeva da povrati teritorije  Marmarisa, Bodruma i Kušadasija koje su posle Prvog svetskog rata dogovorom velikih sila ustupljene grčkim vlastima. Iako je umro 1938. godine u 57. godini života od ciroze jetre kult Kemala Ataturka je i danas prisutan o čemu svedoči i bogata arhivska građa.

Još jedna rodna kuća dostupna je posetiocima, i to dom prve drugarice NR Albanije, Nedžmije Hodže, koja je rođena 1921. godine gde je provela detinjstvo i ranu mladost,  kada je već kao napredna omladinka i tzv.  skojevka počinje  svoj revolucionarni rad.  Već 1941. godine pristupa Narodnooslobodilačkom pokretu i partizanskim jedinicama u Albaniji pod rukovodstvom Envera Hodže koji će po oslobođenju postati i njen suprug.  Kao i Jovanka Broz prošla je  brojne dužnosti i obaveze koje su zahtevane od prve dugarice socijalističke Albanije. Smrću Envera Hodže 1985. vlast preuzima reformator Ramiz Alija ( 1925 – 2011 ) a uticaj KP Albanije počinje da slabi u zemlji.  Devedesetih godina sa demokratizacijom dolazi do tranzicije i istorijskog revizionizma i  prva drugarica sa sinom Ilirom osuđena je na dugogodisnju zatvorsku kaznu koju je delom i izdržala. Izgubivši sve statusne privilegije danas živi u Tirani sa 25 eura penzije u garsonjeri, i očajnički se bori da sačuva političku zaostavtinu svoga muža Envera…

Nastavljamo i do Prilepa i posećujemo Prilepsku pivaru koja proizvodi pivo “Kralj Marko“. U centru grada dominira velelepni spomenik ovom srednjevekovnom junaku koji je stolovao ovim krajevima i ujedno je morao bio i  turski vazal. Svakog leta u Prilepu održava se manifestacija “ Dani piva“ uz gostovanje domaćih muzičkih zvezda i gostiju iz Slovenije, Hrvatske, Srbije…

Pa opet povratak u Ohrid. Proslo je brzo, kao u snu. Kraj naše velike južne avanture.

A za rastanak, neka ostanu reči Afrija vlasnika menjačniće u staroj čaršiji Ohrida

-Živimo i radimo čitave godine za par meseci sezone, kada nagrnu turisti iz celog sveta i naš grad se brojno tada uveća i do deset puta. To nije loše jer od toga živimo, ali ipak nam je milo kada čujemo reč iz usta nekadašnjih zemljaka. Pa zato dođite nam opet, jer, isti su ljudi, specijaliteti, masline i vino…

Dok pišem ove redove još osećam ukus čaja i kafe dobrodošlice, tako ustaljene na Orijentu, i sjajnih delikatesa, poput bajadera specijalno posluženih za verski praznik kao i ratluka i baklava. Znam da neće proći puno vremena dok se ne otisnem na sličan put.

Tekst i foto:   Boban Markotić/ naslovni foto: MM Tours