Društvo

Odlazak velikog diplomate, „pobednika“ Hladnog rata

Posted: 3. decembra 2018. u 17:12   /   by   /   comments (0)

Na vest o smrti bivseg američkog predsednika  Džordža Buša –  Starijeg 

Piše: Boban Markotić

Nekadašnji američki predsednik Džorž H. V.  Buš preminuo je 30. novembra u 94. godini saopštio je njegov sin Džordž Buš mlađi. Žaljenje zbog smrti izrazili su i Vladimir Putin, Mihalil Gorbačov, Tereza Mej, Angela Merkel, Tramp, Obama, Patti Davis – ćerka Ronalda Regana…

Brojni državnici,  poslovni ljudi i poznate  ličnosti širom sveta  tokom vikenda odali su počast  bivšem predsediku SAD  Bušu, koji je bio šef Bele kuće u samo jednom mandatu ( 1989 – 1993 ) godine, a do tada potpredsednik Ronalda Regana u dva mandata ( 1981 – 1989 ). Pre toga bio je šef Centralne obaveštajne agencije. Kao najmađi vojni pilot u Drugom svetskom  ratu, Buš je učestvovao u 58. borbenih misija. Ipak ostao je upamćen kao pobednik u Hladnom ratu bez ijednog ispaljenog metka.

Njegov sin bivši predsednik SAD Džorž Buš mlađi rekao je da je njegov otac bio “čovek izuzetno plemenitog karaktera” i da je cela porodica Buš „zahvalna za njegov život, ljubav i za saosećanje onih koji su ga voleli i molili za njega”.

Bivši sovjetski predsednik Mihail Gorbačov koji je blisko sarađivao sa Bušom krajem 1980 –ih na okončanju Hladnog rata, istakao je njegove sposobnosti kao političara i njegove lične “To je bilo vreme velikih promena koje zahtevaju veliku odgovornost od svih. Rezultat je bio kraj Hladnog rata i trke u nuklearnom naoružanju”i dodao da su njegova supruga Raisa i on „duboko cenili pažnju, ljubaznost  i jednostavnost tipične za Džordža i Barbaru Buš, kao i za ostatak njihove velike, prijateljske porodice”.

Buš, Regan i Gorbačov

Ruski predsednik Vladimir Putin je rekao da je kao lider  SAD tokom “jedne od najvažnijih faza svetske istorije”, Džordž Buš Stariji „pokazao političku mudrost i mogućnost predviđanja, nastojao da donese odluke zasnovane na činjenicama i u najtežim situacijama”, prenela je agencija Tas.

Patti Davis, ćerka  Ronalda Regana, u članku objavljenom juče u dnevniku  Washington Post biranim rečima oprostila se od čoveka koji je osam godina bio najviši zvaničnik njenog oca.

Glava američke dinastije Buš rođen je 12. juna  1924. godine  u porodici investicionog bankara i senatora Preskota Buša. Sa samo 18 godina prijavio se u Američku mornaricu, otišao je u Drugi svetski rat i postao najmlađi pilot sa 58 borbenih misija, da bi posle rata završio ekonomiju na Jejlu 1948. godine, gde je bio kapiten bejzbol tima, predsednik mnogih studentskih tela. Barbarom Pirs oženio se 1945 i u braku su ostali sve do njene smrti  17. aprila ove godine.

Prvi novac zaradio je kao teksaški naftaš , a zatim je kao situiran čovek 1963. ušao u politiku. Već 1966.  postao je kongresmen, a samo nekoliko godina kasnije i ambasador SAD u Ujedinjenim nacijama. U vreme skandala “Votergejt“ tadašnji predsednik Ričard  Nikson ga je zamolio da bude šef Republikanske  stranke. Ipak to mu nije bilo dovoljno da mu donese funkciju  potpredsednika u vreme Džeralda Forda  koji ga postavlja za  šefa kancelarije za vezu u NR –  Kini ( prakticno ambasadora jer SAD i komunistička Kina tada nisu imali diplomatske odnose ). Kandidovao je se i za predsednika SAD na republikanskim primarnim  stranačkim izborima, ali je izgubio od Ronalda Regana. Regan ga je odabrao za svog potpredsedničkog kandidata, pa je Buš postao potpredsednik SAD nakon što je lista Regan – Buš ubedljivo pobedila na izborima 1980.godine. Tokom svog osmogodišnjeg mandata kao potpredsednik  SAD Buš je vodio grupe za deregulaciju i sprovođenje borbe protiv droge.

Kada je 31. marta  1981. godine Regan ranjen u atentatu, vest o tome Buša je zatekla u Teksasu odakle je doleteo u Vašington u trenutku kada je predsednik već bio u operacionoj sali gde se tim mladih hirurga  borio  svim naporima  da mu sačuva  život od povreda koje nisu bile nimalo naivne…  Postoji priča da su neki od funkcionera tada sugerisali Bušu – koji bi u slučaju Reganove smrti automatski postao predsednik,  da sa službenim helikopterom sleti na travnjak Bele kuće i da na taj način da do znanja javnosti da američka vlada još uvek funkcionise. Buš je međutim to odbio, pozvavši se na ustavne odredbe.

Dž. Buš, inauguracija 1989.

Kada se Regan nakon dve nedelje od ranjavanja počeo oporavljati i preuzimati predsedničke dužnosti  bio je impresioniran Bušovom odanošću, te mu je počeo, umesto ceremonijalnih, poveravati i operativne zadatke.  Drugi predsednički mandat  Regan je na izborima glatko dobio 1984. godine, kada je Buš dobio još jedan potpredsednički madat. Već od 1985. Buš je istakao želju da se kandiduje za predsednika 1988. godine.  Od Regana je dobio svu neophodnu podršku tokom predizborne kampanje što je rezultiralo funkciju 41. predsednika  SAD

 Diplomata…

-Možda nisam najrečitiji govornik, ali sam rano  naučio  da rečitost ne izvlači naftu iz zemlje. Možda delujem malo čudno, ali volim svoju zemlju. Tih sam čovek, ali čujem tihe ljude koji drugi ne čuju. Boriću se za bolju Ameriku za beskrajni san i hiljade tačaka svetla  – poručio je tada.

Te turbulentne 1989.  godine  glavni suparnik, Sovjetski Savez je, uprkos reformama Mihaila Gorbačova tonuo je u sve dublju krizu koja će samo za nekoliko meseci dovesti do pada Berlinskog zida i propasti prosovjetskih komunističkih saveznika u Istočnoj Evropi.

Prvi zalivski rat ( 1990 – 1991 ) koji je poveo protiv Sadama Huseina koji je  vojno zauzeo teritoriju susednog Kuvajta i “prisajedinio je“ Iraku po istorijskom pravu. Naredio je i invaziju na Panamu, ali  uveo je i sankcije  NR  Kini nakon masakra studenata od strane snaga bezbednosti  koji su tražili demokratizaciju Kine i  vladajuće komunističke partije, i  odlazak starih konzervativnih  struktura sa  političke scene. Ono po čemu je posebno značajan za političku istoriju  je slom Sovjetskog Saveza i komunizma u Evropi. Sa Gorbačovom se sastajao dva puta, krajem 1989 i u julu 1991. godine. Kako su jačali republicki lideri u SSSR-u  kao Boris Jeljcin, Leonid Kravčuk u Ukrajini i  Stanislav  Šuškević  u Belorusiji, Buš se sve više okreće njima u odnosu na saveznu vlast Mihaila Gorbačova koji je i 22. decembra 1991. podneo ostavku na funkciju predsednika  SSSR-a. I to je bio kraj.  Komunisticka Jugoslavija  nije bila prvi izbor američke administracije. Trn u oku bila je i podrška Beograda pučistima u Moskvi koji su pokušali da izvedu državni udar protiv Gorbačova u leto 1991. Tek,

SFRJ je izgubila svoju ulogu koju je imala u vremenu Hladnog rata i odnosima Istoka i Zapada.

Buš i Balkan…

Buš je početkom 1990. godine imao neki plan o  reagovanju u slučaju da kriza na Balkanskom poluostrvu preraste  u krvavi sukob, u suštini se čekalo da se vidi šta će se desiti i kako će se ponašati lideri republika u Jugo  federaciji.  U međuvremenu, unutrašnji problemi su eskalirali -navodi se u analizi  Bušove vladavine  Kancelarije istoričara Stejt departmenta.

Dž. Buš , Fransoa Miteran i Helmut Kol

Oni koji veruju da politika Beograda nije ničim doprinela raspadu federacije u jesen 1991. godine, dakle u vreme Buša, Jeljcina i Gorbačova  pričaju da je Vasington razbio  Jugoslaviju,   da je priznao prozapadne republike  Sloveniju i Hrvatsku, da su na sednici SB –  Ujedinjenih nacija  31. maja  1992. Srbiji i Crnoj Gori ( SRJ ) jednoglasnom odlukom uz  uzdržani glas Kine uvedene ničim izazvane sankcije…

Postoji i drugo gledište da je Buš pokazivao dobru volju da se tadašnja Jugoslavija sačuva, a kada je to postalo nemoguće s jeseni 1991. godine  da se u miru rasformira.  Javno nije navijao za raspad zemlje, ali nije bio ni spreman da se previše i  angažuje u situaciji koja je bila i za njega suviše složena i nejasna.

Početkom oktobra 1990. godine predsednik Buš je u razgovoru sa predsednikom Predsedništva SFRJ Borisavom Jovićem izjavio da „SAD  pružaju punu podršku, jedinstvu, nezavisnosti i teritorijalnom integritetu Jugoslavije”… Čak je upitao da li bi Jugosloveni želeli da SAD budu glasnije u izražavanju svog stava  u prilog jedinstvu i teritorijalnom integritetu  federacije.”

Kada je slom postao neizbežan, otvorilo se pitanje priznavanja dotadašnjih članica federacije Slovenije i Hrvatske.  Nemačka je Sloveniju priznala u decembru 1991.,  a Hrvatsku u januaru 1992., SAD- obe u aprilu 1992. Takođe i Bosnu i Hercegovinu koja je većinski na referendumu  već  izrazila želju da izađe iz federacije sa Beogradom.

Komentator Velta povodom Bušove smrti napisao je „najbolji prijatelj kojeg je Nemačka ikada imala”. Delimično je u pravu, a  delimično je to, ipak bio i Mihail Gorbačov.

Sunarodnici su mu zamerali da je u odmeravanju snaga sa silama Istoka i Zapada zapostavio domaću politiku, pa ga je 1992. godine kada je očekivao reizbor za drugi predsednički mandat pobedio Bil Klinton. Pravo glasa stekle su mlađe generacije Amerikanaca koje nisu pamtile Drugi svetski rat, ili su rođeni kasnije tako da je glasovima “bejbi bum generacije“ stara garda republikanskih predsednika posle tri uzastopna mandata otišla u istoriju. Ipak ostaje aktivan u politici i izgradio je prijateljstvo sa svojim naslednikom. Dočekao je i da u njegovu nekadašnju fotelju 2001. godine  sedne i njegov sin Džordž Buš Mlađi, koji je bio predsednik u dva mandata.

Potpredsednik Džordž Buš leteo u Bukurešt iz Beograda…

Za priču o njegovoj poseti zvaničnicima u Beogradu 16. septembra 1983. ovde ima mesta.

Pre jednodnevne posete Bukureštu gdje  je razgovarao sa rumunskim liderima, dva dana se zadržao u jugoslovenskoj prestonici gde je razgovarao sa predsednicom Savezne vlade  Milkom  Planinc i ministrom spoljnjih poslova Raifom Dizdarevićem.

Kao najveći zvaničnik Reganove administracije, koji je posetio Beograd uveravao je Jugoslovene da će SAD nastaviti da podržavaju nezavisnost Jugoslavije i njen ekonomski oporavak. Na konferenciji za novinare kamere su zabeležile i ovu izjavu:  “Potpuno nezavisna i nesvrstana Jugoslavija predstavlja važan faktor kako za evropsku bezbednost tako i za svetski mir”.

Dž. Buš i Leh Valensa

U razgovorima sa domaćinima Buš je rekao da je “izuzetno zadovoljan našim razgovorima. Kao i uvek naši razgovori su održani na prijateljski otvoren i konstruktivan način koji je karakterističan za odlične bilateralne odnose  između naših zemalja”. On je tada  izjavio i  da Vašington „duboko poštuje jugoslovensko gledište o međunarodnim pitanjima o kojima smo imali i dalje ćemo imati veoma nagrađivani i kontinuirani dijalog”. Takođe je  obećao“snažnu podrsku”američke vlade “za program ekonomske stabilizacije”, mera štednje i strožijih tržišnih pravila, koja bi ovu zemlju trebala izvući iz teške ekonomske i finansijske krize. Vašington je odigrao ključnu ulogu  u organizovanju zapadnih finansijskih zajmova, potpisanih u Njujorku početkom septembra  1983.   kako bi pomogao Jugoslaviji da se nosi sa spoljnim dugom od 20 milijardi dolara. U pauzi između bilateralnih susreta stiže sa suprugom Barbarom da poseti memorijalni kompleks Kuću cveća gde  polože  venac na Titov grob i upisuje  se u knjigu posetilaca. Nakon toga odleteo je za Bukurest u posetu Rumuniji koja,  iako je članica Varšavskog ugovora, nije uvek i po svaku cenu sledila politiku zvanične Moskve, prva je zemlja sovjetskog bloka koju je Buš posetio na svojoj desetodnevnoj turneji po južnoj i istočnoj Evropi i severnoj Africi – Maroku, Alžiru i Tunisu…Usledila je i uzvratna poseta predsednice SIV-a Milke Planinc Beloj kući gde je imala razgovor sa predsednikom Reganom  i sa Džordžom Bušom o svim važnijim pitanjima o odnosima dve zemlje.

Oproštaj  s ponosom…

Predsednik Tramp proglasio je dan  nacionalne žalosti  za  5. decembar i najavio da će sa prvom damom prisustvovati Bušovoj sahrani u katedrali u Vašingtonu. Pripreme za nacionalnu sahranu su u toku, dok su zastave na Beloj kući i drugim  mestima u SAD spuštene na pola koplja posle objave vesti o smrti nekadašnjeg predsednika.

Foto: UPI Arhiva