Društvo

Od samodovoljne izolacije do modernog društva

Posted: 8. novembra 2018. u 17:38   /   by   /   comments (0)

Autor: Boban Markotić

Ova priča nema za cilj da bude pregled istorije Tirane od kako se zemlja od pre trideset godina otvorila prema spoljnjem svetu. Svaka strana može da ispriča svoju  istoriju, ali je sama politička istorija uvek složenija od bilo kojih aktera koji su uključeni  u tok događaja. Možda bi  ovo moglo da se shvati i kao moj pokušaj da rasvetlim balkanske magle i vidike, koji su ostali nakon brojnih poseta u poslednjih deset godina prestonici koja snažno hvata korak za razvijenijim svetom. Moj zapis proističe iz iskrene želje da ostavim svedočanstvo u ovom političkom trenutku kada se preko jednog naroda kroz ceo dvadeseti vek  prelamaju interesi Istoka i Zapada.

Kafić “Milenijum“ u Tirani samo je jedan  od brojnih u prestonici zemlje mercedesa, više je nego sprecifičan – nalazi se u najužem centru grada iza zgrade muzeja u čijem se dvorištu čuvaju spomenici socijalističkih lidera Staljina, Marksa i Lenjina koji su do 1990. godine krasili ulice i trgove gradova. Mladi mirno ispijaju  popodnevni makijato, sluša se muzika po našim standardima i telefonira najmodernijim modelima mobilnih telefona. Nešto dalje iz bašte kafica puca poled na čuvenu piramidu, nekada mauzolej Envera Hodže, a sada komercijalni i sajamski prostor.

Nacionalni muzej u Tirani

U delu grada desetak minuta šetnje od Trga Skenderbeg  kafić nije turistička atrakcija već predsednička rezidencija Envera Hodže gde je on  živeo i radio sve do svoje smrti  11. aprila 1985. godine. Nekada je kompleks obezbeđivala vojska, ulazilo se sa specijalnom propusnicom, dok  danas ima status rezidencijalnog objekta u vlasništvu države. Već na prvi pogled ostavlja utisak  skromne  kuće sa baštom i prostranim dvorištem koja se statusno ne može porediti sa kućama  današnje političke i društvene elite  u  elitnom  naselju Dedinje u Beogradu. Oko rezidencije nalaze se ugostiteljski objekti iz čijih bašta radoznali  gosti kamerama telefona prave trajne uspomene.

Tipično obeležje socijalističkog vremena  – bunkeri –  i dalje se mogu videti po celoj zemlji. Rasuti su i dalje od graničnog prelaza Kafasan sa Makedonijom preko Librazida, Elbasana do Tirane i Drača. Često uz kuće i imanja meštana a oni na livadama zarasli su u korov. Prema procenama u zemlji je izgrađeno oko 700 000 bunkera,  a njihova izgradnja je koštala bar između tri i četiri milijarde dolara. Bunkeri su danas najtraženiji suveniri kao pepeljare kojih ima u svim bojama i veličinama a vrhunac je slikanje u njemu koju će zadovoljan gost poneti u svet.

Evropska metropola…

Posle demokratskih promena  1991. godine dolazi do ekspanzije gradnje često i bez urbanističkih dozvola.“ Albanija je gladna cementa“ –  govorio je tada lider Demokrtaske stranke  Dr. Sali  Berisa, prisećajući se vremena kada je gradnja bila veoma skromna i projektovana godišnjim planovima.  Dobitnici tranzicije proširivali su svoje kvadrate poslovnog i stambenog prostora.  Često zahvatajući i javne gradske povrsine. Tadašnja  vlast  je to  tolerisala,  kako kažu,  posle poluvekovnog  političkog mraka dolazi svetlo. Ljudi su progledali i “stvarali“ …

Tirana dobija sasvim nove obrise od 2001. godine od  kada je u fotelji gradonačelnika 38 – slikar Edi Rama, koji je započeo projekat renoviranja grada. Projekat “Povratak identitetu“  tada je predvideo sređivanje grada i vraćanje zelenih površina, a sprovodio se uz pomoć donatora UNDP i Evropske komisije. Stanovnici Tirane s ponosom su nam pričali o tadašnjem gradonačelniku  koji je sve stare zgrade okrečio veselim bojama, pa grad danas izgleda kao veliki mural. Više ne dominira sumorna socijalistička arhitektura. Posebno su danas upečatljive zgrade ministarstava na Trgu Skenderbeg izgrađene u italijanskoj arhitekturi. Gradi se praktično na svakom koraku, a najviše investiraju Italijani.

Takozvane  enverovke – zgrade bez fasada, od cigle čiji su najviši arhitektonski domet vrata i prozori sa po tek kojim balkonom još smo mogli videti u susednom gradu Elbasanu.  Nekada grad sa jako razvijenom  industrijom i metalurškim kombinatom  ponos i dika socijalističke privrede, danas  živi od trgovine i ugostiteljstva.  Industrijska zona grada podseća na groblje nekada moćne dogovorne i planske ekonomije koja je svu svoju saradnju ostvarivala sa  SSSR – om, Kinom, Severnom Korejom, Kubom i Kambodžom… Da budem do kraja iskren, takva zgrada koja podseća na enverovke postoje  i kod mene u Užicu, u centru grada u kojoj živim.  Opštinska gradnja iz 1958. godine u maniru socijalističkog  realizma,  sa ogoljenom fasadom,  koja je za šest  decenija toliko propala da se naziru cigle karakteristična je i za našu zemlji , i  slobodan sam da je nazovem „titovka“.

Inače veoma ljubazni građani  Tirane danas ne pričaju mnogo o socijalističkom periodu. Najviše informacija dobićete od  turističkog vodiča,  kustosa u Istorijskom muzeju i od samih ugostitelja.  Istorija NOB  – a  i socijalističke revolucije i ovde je revidirana.  Nekadašnji  narodno  – oslobodilački rat danas se predstavlja kao građanski i bratoubilački rat. U Nacionalnom muzeju na središnjem trgu u Tirani otvorenom 1981. godine čije pročelje  krasi divovski granitni mozaik s motivima partizanske borbe  protiv italijanskog fašizma postavka je u skladu s rezolucijom SE iz  2007. godine o osudi svih totalitarnih rezima i levih i desnih izmenjena.  Danas izloženi dokument i građa   govore o periodu komunističkog  genocida od 1944. do 1992. godine. Tu je i postavka o Majci Terezi kojoj su vlasti dugo zabranjivale  da dođe u Albaniju i poseti svoju majku Drane  Bojkšiu i sestru Age.

Lizbrazid, spomenik učenicima NOBa

Postavka  o istoriji KP –  Albanije i razvoju ustanka 1941. govori da je pokret predvođen Enverom Hodžom bio pod jakim uticajem KPJ i samog Tita i zvanične Moskve. Uglavnom pokret  je delovao na jugu zemlje  dok je balistički  – monarhistički pokret najrazvijeniji bio na severu … Postavke predstavljaju i raniji period života na ovim prostorima još od srednjeg veka, perioda Osmanskog carstva, Balkanskog  i Prvog svetskog rata  1912  – 1918, i  prikazuje napore nacionalnih predstavnika da obezbede autonomiju Albanaca koja je već  i proglašena u Valoni 28. novembra  1912. godine. Međuratni period govori o interesima Rima, Atine i Beograda prema Tirani koja je svaka na svoj način ostvarivala svoje interese u ovoj zemlji.  Otuda i autokefalnost Albanske pravoslavne crkve koju je kralj Aleksandar I izdjestvovao 1924. godine  kako  bi preko nje ostvarivao svoje interese. Drugi svetski rat i italijanska  okupacija najzanimljivija je  kao i  posleratni period kada se zvanicna Tirana stavlja u interesnu sferu Moskve. Tu je i Enverova zvanična poseta Beogradu  1946. godine kada je odlikovan ordenom  Narodnog heroja Jugoslavije kao i posete generala Koče Popovića Tirani.  Rezoluciju Infobiroa iz 1948.  i osudu zvanične  Moskve kojom se kritikuje  rukovodstvo u Beogradu Hodža je prihvatio i uveo svoju zemlju u novoosnovani  vojni savez –  Varšavski ugovor. Tu je i istorijska poseta Nikite Hruščova Tirani iz 1959.  godine.  Već od 1960.  –  tih godina okreće se  Kini i Mao Ce Tungovoj “kulturnoj revoluciji“  i po modelu iz Pekinga zakonski zabranjuje slobodu  religije 1966. godine i albanizuje nacionalne manjine kako bi svi bili jedan kolektivitet bez nacionalnih i verskih razlika.  Smrću  Mao Ce Tunga i otvaranju  Kine prema svetu,  Albanija se sve vise zatvarala sve do 1985. godine i smrti Envera Hodže. Njegov naslednik Ramiz Alija ( 1925 – 2011 )  veliki reformator  jednopartijskog sistema, albanski Gorbačov kao su ga nazivali, otvara zemlju prema zapadu,  liberalizuje  ekonomiju i dozvoljava ponovo religijske slobode…

Preduzetni albanski trgovci u prodaji suvenira s likom Envera Hodže i  Majke Tereze videli  su mogućnost za dobru zaradu. Gotovo da nema prodavnice, knjižare i suvernirnice  u kojoj se ne nudi neki predmet s dobrotvorkom iz Kalkute. A u poslednje vreme  njeni suveniri su zasenili čak i one sa likom albanskog vojskovođe, oca nacije-  Skenderbega.

Prva drugarica socijalističke Albanije, Nedžmija Hodža, i danas živi u Tirani skromno,  izbegavajući medije. Za razliku od svoje partijske drugarice u Beogradu Jovanke Broz koja je ostala u oronuloj vili na Dedinju uz mesečna primanja u nivou predsednika predsedništva  tadašnje SFRJ, SRJ, Srbije i Crne Gore i na kraju Srbije ,uz vozača i samoizolaciju,  Nedžmija nije bila te sreće. U opštem političkom revanšizmu i destaljinizaciji sistema oduzeta im je državna vila, deca ostaju bez posla i polovinom devedesetih godina uz Ramiza Aliju i sina Ilira odlazi na izdrzavanje zatvorske kazne, zbog kako se govorilo zloupotrebe državnih para… Danas živi veoma skromno  i uz minimalna primanja. Sa svojim sinom i ćerkom trudi se da sačuva Enverov lik i delo kome je država oduzela status borca NOB – a i sva odlikovanja,o sim onog iz Beograda i Moskve.

Ko je bila Nedžmija Hodža ?

Nedžmija je rođena u Bitolju, 7.  februara 1921. godine  u Makedoniji ( tadašnja Kraljevina SHS ). Najranjije detinjstvo provodi u Bitolju gde stiče osnovno obrazovanje. Do  Drugog svetskog rata studirala je u Višoj školi u Tirani gde je zatiče i okupacija od strane Musolinijeve Italije. Sa razvojem ustanka,  tokom novembra 1941., postaje članica Komunističke partije Albanije, i već sledeće godine biva izabrana za članicu Generalnog veća Narodnooslobodilačkog pokreta Albanije. Tokom NOB  – a borila se u sastavu Prve divizije Narodnooslobodilačke vojske Albanije ( komunista ).

Nedžmija Hodža, danas

Godine 1943. biva izabrana za članicu Sekretarijata  Saveza žena Albanije. Nakon završetka rata i revolucije, nastavila je i završila studije u Tirani. Tada se udaje za Envera Hodžu, koji je u to vreme bio premijer Albanije i sekretar KP –  Albanije. Godine 1948.  izabrana je za narodnog delegata ( poslanika ) u Narodnoj skupštini, a 1952. postaje članica  CK – Partije rada Albanije. Od 1966. bila je direktor Instituta za marksističko – lenjinističke studije. Zapamćena je i kao poslednja rektorica Više partijske škole Vladimir Ilič – Lenjin 1990. godine. Nakon Hodžine smrti 1985. godine  Nedžmije je bila izabrana za članicu Demokratskog fronta  Albanije. Posle pada Berlinskog zida  i demokratskih promena 1990 – 1991, branila je lik i delo svoga supruga,  tekovine NOB – a i revolucije. Bila je prisiljena da podnese ostavku na mesto predsednice Demokratskog fronta krajem 1990. a zamenio ju je premijer  Adil Čarčani. Nove vlasti su je  1994. procesuirale i osudile na zatvorsku kaznu od šest godina  zbog slučaja netransparentnog trošenja novca tokom jednopartijskog sistema. Tada je procesuiran i njen sin Ilir i poslednji komunistički predsednik Ramiz Alija. Za razliku od zemalja bivše SFRJ veliki broj komunističkih zvaničnika  izveden je pred sud kada su demokrate preuzele vlast  1992. godine u Albaniji. Prva drugarica  tzv. nove Albanije danas živi mirno i povučeno, izbegavajući medije i novinare u skromnom stanu u Tirani i sa minimalnom penzijom. Zajedno sa članovima porodice mogla se videti na godišnjem  pomenu svakog aprila kada  je obeležavala godišnjicu smrti svog supruga.

Hodža bez mauzoleja…

Potpisnik ovih redova živo se seća kao je socijalistička Albanija  izašla iz sedmodnevne žalosti za  Enverom, aprila 1985. godine, koja je zvanično bila proklamovana i u kojoj su nevoljno učestvovali  mnogi građani. Iznenađujuće brzo je saopštena vest o smrti čoveka koji je četrdeset četiri godine upravljao Albanijom, onako kako je on hteo, izolovanu od ostalog sveta, jedinog  pravog tumača  marksizma u njegovoj staljinističkoj veziji. Slika trenutka kada je dežurni lekar  iznad njegove postelje konstatovao činjeniču da su prestale funkcije mozga, što znači da je nastupila smrt.  “Izolovano ostrvo“ u Evropi nije se moglo ni sa čim drugim upoređivati u savremenom svetu osim sa Kampučijom u vreme Pola Pota, gde je takođe bila proglašena samodovoljnost u svemu i svačemu, a kontakti sa spoljnim svetom svedeni na minimum.  Doduše, to poređenje i nije bilo sasvim tačno.  Za razliku od Kampučije  susedna nam zemlja održava  kakve  – takve odnose  sa izvesnim brojem zemalja, bila prisutna u Ujedinjenim nacijama, ali ostajala zatvorena, sem  za“ iskrene krajnje leve marksiste i lenjiniste“  iz ostalog sveta. Ideološko čistunstvo bilo je geslo ovog studenta prava. Poslednjih godina njegovog života njegovi diplomati bili su susretljiviji u kontaktima, strani diplomati su lakše ulazili u zemlju. Jožef Štraus je proveo i nekoliko dana u Tirani.

Grob Envera Hodže na seoskom groblju; Foto: El Džazeire

Današnja  RTV Crne Gore je za jugoslovensku federaciju,  Evropu i svet prenosila direktno signal RTV Tirane sa sahrane Envera Hodže koja je u svemu podsećala na Titovu, samo pet godina ranije u Beogradu, ali i bez jednog stranog državnika. Ovaj najveći živi prenos u istoriji Albanske radio – televizije, uz tehnički skromnu opremu i kadrove, odrađen je bez i jednog propusta i detaljno je ispratio sve događaje oko sahrane. Telo  Hodže tri dana je bilo izloženo u Sali Prezidijuma Narodne skupštine gde su građani u mimohodu mogli da vide svog preminulog vođu. Sahranjen je u blizini Tirane, na Groblju palih boraca za domovinu, uz sve vojne i druge počasti.  Centralna komemoracija održana je na Trgu Skenderbeg. U to vreme stranim izveštačima nije bilo omogućeno da prisustvuju ceremoniji sahrane, sa obrazloženjem  da to nije u skladu  politike države. Čak su i izjave saučešća  iz pojedinih zemalja odbijana  ( Sovjetima je telegram vraćen kao neprihvatljiv, a administraciji predsednika  Ronalda Regana u Vašingtonu je na vreme poručeno da ne šalju ništa ). Najverniji savezni Moskve, Albanija, je slavila Staljinov rođendan kao državni praznik sve do 1988. godine, a ona je i poslednja zemlja u kojoj je pao i poslednji Staljinov spomenik.

Nove vlasti polovinom devedesetih su tela Envera i njegovih saboraca iskopale sa Groblja palih boraca i diskretno preko noći predali porodicama koji su ih premestili tamo gde im je i mesto –  na civilno groblje Šar.

Bivša SFRJ imala je svoju ambasadu u Tirani i dopisnika agencija TANJUG. JAT je leteo  jednom nedeljno  do Tirane, odakle je putovala  diplomatska pošta. Novinar Jutarnjeg lista Pero Zlatar  prvi je kao specijalni izveštač došao u zemlju za Hodžina života, o čemu je  1984. objavio i knjigu.  Ambasada Ruske Federacije nalazi se u najstrožijem centru grada ispod Bulevala okružena prelepim parkovima.  Diplomatski odnosi sa SAD obnovljeni su tek 1991.  godine, nakon tri decenije prekida.  Ambasada SAD je u drugom kvartu šireg centra prestonice.  Ambasada Srbije  nalazi se u takozvanoj diplomatskoj ulici. Ambasada je tu smeštena od ponovnog uspostavljana diplomatskih odnosa  između Tirane i Beograda 17. januara  2001. godine. Zgrada  ambasade  bivše SFRJ koju je koristio zvanični Beograd do prekida diplomatskih odnosa 1999.  godine nije više naš rezidencijalni prostor. Tada je došlo i do prekida diplomatskih odnosa sa Nemačkom, Velikom Britanijom, Francuskom i Sjedinjenim Američkim Državama.

Treba reći da se na putu od granice do Elbasana, Tirane i Drača spomenici NOB – a i revolucije još uvek dobro drže s obzirom na političke okolnosti.  U mestu Librazid  kada se ide iz pravca Ohridskog jezera, u samom centru grada zatičemo spomenik koji podseća na formiranje partizanske brigade 10. novembra  1944. sa imenima 32  pripadnika koji su dali svoje živote, među kojima ima i Italijana…

Nostalgija i novi dani …

Blaga nostalgija  za vremenom socijalizma uverili smo se postoji kod  starijih ljudi koji još pamte Envera,  koji navode da je tada postojao neki red, sprovedena je agrarna reforma,  modernizovala se poljoprivreda, razvijena je teška i laka industija, izgrađene su hidroelektrane i cela se zemlja elektrifikovala,  ustanovljen je Univerzitet i Akademija, modernizovala se vojska , izgrađene su bolnice i kulturni centri, ali iznad svega društvo se emancipovalo, a naročito albanska žena , koja je dobila u društvu mesto koje joj, s pravom,  pripada. Sve je ovo, kažu- krenulo iz početka , pošto je Albanija izašla iz rata potpuno uništena, sa stanovništvom koje je 98 % bilo nepismeno. Ova  dostignuća nisu bila uopšte mala za period od 45 godina. Dodaju da se glas Tirane čuo i poštovao bilo gde u svetu.

Dok je Enver bio živ čuvao je ravnotežu i, iz ugla Albanske partije rada gledano,  bio faktor stabilnosti na Balkanu, a to su najbolje znale velike sile. Narod ga je kažu voleo a to dokazuju i snimci sahrane.-„Na plakanje ne možeš nikoga prisiliti“, pričaju nam u jednom dahu. Prisećaju  se grandioznih vojnih  parada  koje su komunusti za četrdeset pet godina vladavine  duž Bulevara organizovali  za Praznik rada 1. maj i na novembarskim proslavama. Grandioznim manifestacijama promovisali su svoju  ideološku ljubav  prema tadašnjoj Jugoslaviji i Titu, potom SSSR – u, Staljinu i Hruščovu i na kraju NR-  Kini i Mao Ce Tungu.  Na kraju, kada se Kina otvarala prema svetu, ostali su sami sebi dovoljni.  Mlađi građani pričaće vam o gušenju   ljudskih prava i verskih sloboda, prismotri policije i zabranama putovanja u inostranstvo. Nije bilo privatnih automobila, skromno se živelo s dirigovanom i planskom ekonomjom,  a televizijski programi iz  tadašnje Jugoslavije i Grčke  bili su zabranjeni za javno gledanje. Kada se Bulevarom prolomila iskra slobode 1990 godine svi ti komiteti, kongresi, plenumi, kancelarije Narodnog fronta, memorijali, festivali, pionirske marame, zemljoradničke zadruge, petogodišnji planovi odlaze u političku istoriju. Gradski Bulevar dobio je prve privatne automobile u istoriji ove zemlje i privatni sektor…

Preživeo je ovaj grad i Nemce koji su zamenili  italijanske oslobodioce i koji jedva da su ogodinili do  kraja Drugog svetskog rata 1945. O oktobarskom oslobođenju Tirane 1944  svedoči i spomenik oslobodiocima u Bulevaru predsednika Džordža Buša mlađeg.

Ostali su i brojni zapisi i retke  fotografije koje svedoče o varoši u vremenu Osmanskog carstva kojeg  više nema. Kujundžiluk sa ćepencima,magazama , kulama i džamijama  – predstavlja celinu sačuvanu samo u etnološkom muzeju i crtežima. Kuće od ćerpiča sa dvorištima i bunarima,  ibricima i džezvama, sinijama i tepsijama, uz meraklijski  život i narodnu pesmu sevdalinku sa opancima, šalvarama i jelecima,  zamenio je  posle drugog svetskog rata veoma moderam grad kako se u socijalizmu govorilo.

Ipak svojom lepotom i i elegancijom oblika i linija  izdvaja se jedina džamija u gradu koja se smatra najzanačajnim spomenikom osmanlijske kulture i umetnosti u gradu koji je od 1920. godine i glavni grad.

Pa ipak ljudi sa kojima sam pričao u kafićima su dobronamerni i prijatni.  Ako ne razumeju nešto što im kažete na  južnoslovenskim jezicima  neće pokazivati da im je neprijatno zbog toga. Iznenađuje me koliko je onih koji znaju bugarski, hrvatski, srpski, makedonski jezik…   Oni rado slušaju radio i televizijske  emisije iz  Crne Gore, Srbije, Makedonije  i Bosne i Hercegovine, posebno muzičke emisije  mada i sami imaju dosta dobrih programa. Nije teško uočiti i veliki uticaj italijanske televizije. Narod kao da je željan veza sa susedima i spoljnim svetom. U vreme  komunizma  duž granice bili su postavljeni uređaji za ometanje signala. No ljudi su se snalazili. Program Radio Bara i Radija Crne  Gore  slušali su i prepričavali. To im je bila i jedina veza sa spoljnim svetom. Otuda tako dobro govore jezike kojim se govori na Balkanskom poluostrvu. Možemo mi da budemo dobri ili loši susedi, ali činjenicu da jesmo susedi ne možemo da izbegnemo. Pa, od Užica do Tirane je 430 kilometara.

Saborna crkva u Tirani

Mešavina Mediterana i Istoka,  Tirana je danas zakrčena automobilima, najviše mercedesima, ali i džipovima. Kafići su puni, gosti uvek nasmejani. Tako i u trgovinama. Ljubazna prodavačica već je otvorila vrata  i sa osmehom vas dočekuje. Ne ustručavajte se da probate  ono što vas interesuje. Na kraju ako i odlučite da ništa ne  kupite, ljubazno će vas ispratiti i zahvaliti na poseti. Opet sa osmehom. Cene odela i obuće najpoznatijih  svetskih proizvođača su nešto  više nego kod nas, ali zato imaju kvalitetnu robu, a izgleda i kupce za nju.

Za jedan evro dobijete 126 leka. Prosečna plata je oko 180 evra. I ovde je kao i u svim istočnoevropskim zemljama , neprikosnoveni dolar zamenio evro. Hrana je nešto jeftinija nego kod nas. Vekna hleba, na primer, košta 30 centi. Dva espresa sa mlekom u  pomenutom luksuznom  kafeu  “Milenijum“ stajala su nas svega 300 leka. Konobari primaju i evre. Dnevna stampa se prelistava i prepričava. Ima desetak prestoničkih listova, a stiže i štampa iz Londona, Pariza i Berlina. Beogradske dnevne listove nismo videli. Najstariji dnevni list DITA ( u prevodu  DAN ) i danas izlazi.  Najčitaniji domaći pisac je Ismail Kadare,  a od stranih Paulo Koeljo.  Memoare Envera Hodže kod uličnih prodavaca možete dobiti po veoma skromnoj ceni.

Gosti će vam pričati o istorijskoj  poseti predsednika Srbije ( to vreme premijera )  Aleksandra Vučića ili  o tome kako je u toku posete predsednik SAD Dordž Buš mlađi ostao bez sata na ruci.

-Međunarodna zajednica u isti koš trpa Bosnu i Hercegovinu, Albaniju, Crnu Goru i Makedoniju i što to pre shvatimo počećemo sa neminovnom punom saradnjom. Čak se i Rumuni i Bugari drže zajedno ii gledaju nas nekako sa visine,  kažu nam sagovornici.

Stigli smo da obiđemo i kulu. Kula je jedna od najviših zgrada u Tirani. Na krovu je kafana koja rotira, tako da imate savršen pogled nagrad bez obzira gde sedite. Odatle prestonica  uveče zaista izgleda kao velegrad.

Za mene ovaj grad predstavlja istoriju jedne epohe od zemlje orlova, zemlje socijalizma, u staljinističkoj verziji, do zemlje mercedesa istorije koju ću pamtiti ceo svoj život i koja se proživljava  na svakom metru njenih ulica  i zgrada sa neugašenom  željom njenih domaćina da grad bude čist, osvetljen, lep i izveden na put punih pluća  sa korisnim projektima  i zadivljujućim prizorima, i ugodnim mestima za boravak. Uz veliki trud nekadašnjeg  gradonačelnika Edija  Rame koji nikada ne posustaje , već samo produbljuje želju da da od sebe  još više , istoriju proživljenu s nadahnućem da se stvara i i sačuva od zaborava.

Svake godine na dan Enverove smrti 11. aprila u centru grada okupljaju se njegove pristalice, uglavnom ljudi u godinama, kada organizovano idu do  prigradskog  groblja  Šar  kako bi položili cveće i odali poštu svom lideru. U jedoj od ranijih poseta groblju i sam sam se uverio da je grob uvek pun cveća,  i mnogo sveća koje  narod pali i moli za njegovu dušu…