Press

Obeležavamo Svetski dan pozorišta: 27. mart

Posted: 27. marta 2019. u 10:31   /   by   /   comments (0)

Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), već više od 50 godina od 1961. godine, širom sveta 27. marta obeležava se Svetski dan pozorišta.

Kubanski režiser, dramski pisac i pozorišni pedagog Karlos Seldran (Carlos Celdran), autor tradicionalne poruke koju Medunarodni pozorisni institut (ITI) objavljuje svake godine povodom Svetskog dana pozorišta, istakao je neponovljivost trenutka susreta umetnika i publike, kao stanovnika globalne pozorišne domovine, u kojoj se zaboravlja na maske, retoriku, strah da budemo to što jesmo i pružaju se ruke jedni drugima u tami.

“Pre nego što sam kročio u pozorište, moji učitelji su već bili tamo. Sagradili su svoje kuće i svoje poetike na ostacima sopstvenog zivota. Mnogi od njih su nepoznati ili ih jedva pamte: radili su u tišini, u poniznosti svojih probnih sala i prepunih gledališta, da bi potom, nakon mnogo godina rada i izvanrednih uspeha, polako napustili svoja mesta i nestali. Kada sam shvatio da je moj poziv i moja sudbina da nastavim njihovim stopama, takođe sam uvideo da od njih nasleđujem dirljivu i jedinstvenu tradiciju: da živim u sadašnjosti i da jedino očekivanje treba da mi bude da dosegnem prozirnost neponovljivog trenutka, u kojem se susrećem s drugim bićem u tami pozorišta, zaštićen pukom istinitošću gesta i reći koja nešto otkriva”, naveo je Seldran u poruci koja će 27. marta biti čitana u pozorištima širom sveta.

Seldran je istakao da njegovu pozorišnu domovinu čine ti trenuci susreta s gledaocima koji iz večeri u veče dolaze u salu iz najrazličitijih delova grada, da bi bili sa umetnicima i da zajedno podelili tih nekoliko sati, nekoliko minuta.

“Pomoću takvih, jedinstvenih trenutaka gradim svoj Život: prestajem da budem ja, više ne patim zbog sebe i ponovo se rađam da bih uvideo sta znači stvarati pozorište: proživeti trenutke čiste, efemerne istine, znati da je to što govorimo i radimo, tamo, pod scenskim svetlom, istinito i da odražava naše najdublje i najintimnije biće. Moja pozorišna zemlja, kojoj moji glumci i ja pripadamo, satkana je od tih trenutaka u kojima zaboravljamo na maske, retoriku, strah da budemo to što jesmo, i pružamo jedni drugima ruke u tami”, naveo je Seldran.

Foto: Laura Ramos

Smatrajući da je pozorišna tradicija horizontalna i da “niko ne može da tvrdi da je teatar na bilo koji način u centru sveta, u određenom gradu ili u nekom privilegovanom zdanju”, Seldran je naveo da se pozorište – kako ga on doživljava – prostire po nevidljivim geografskim prostorima koji jednim činom objedinjuju pozorišnu umetnost i živote onih koji je stvaraju.

“Svi pozorišni umetnici umiru zajedno sa svojim neponovijivim trenucima lucidnosti i lepote, svi nestaju na isti nacin, ne ostavljajući iza sebe ništa što bi ih sačuvalo ili proslavilo. Veliki pozorišni stvaraoci znaju da im ne vredi nikakvo priznanje kada se nađu pred tim zadatkom koji je u korenu našeg posla, a to je stvaranje istinskih trenutaka, nedorečenosti, snage, slobode, usred najveće neizvesnosti. I nadživeće ih samo podaci o njihovom radu ili fotografije i video snimci na kojima će biti zabeležena tek bleda ideja toga što su uradili. Ali tim snimcima će uvek nedostajati nemi odgovor publike koja u datom trenutku uviđa da to što se dešava pred njenim očima ne može biti preneto niti sagledano van tog prostora, da istina koju tamo zajedno doživljavaju predstavija istinsko životno iskustvo, na trenutak prozračnije i od samog života”, naveo je Seldran, nagrađivani pozorišni umetnik, koji živi i radi u Havani, a gostuje širom sveta.

Kada je, kako je dodao, uvideo da je pozorište zasebna zemlja – jedna velika teritorija koja obuhvata čitav svet, u njemu se začela ideja koja je istovremeno oličavala slobodu: ne moraš da se udaljiš niti da odeš sa mesta na kojem se nalaziš, ne moraš da trčiš niti da se pomeraš.

“Tamo gde postojiš ti, postoji i publika. Tamo su kolege čije prisustvo ti je potrebno. Tamo, izvan tvoje kuće, imas svakodnevnu stvarnost, neprozirnu i neprobojnu. Stoga iz svoje prividne nepomičnosti radiš da bi stvorio najveće od svih putovanja, da bi ponovio Odiseju, putešestvije argonauta: ti si nepomični putnik koji neprestano ubrzava gustinu i čvrstinu svog stvarnog sveta. Ti putuješ ka trenutku, ka trenu, ka neponovljivom susretu koji se odigrava pred onima koji su slični tebi. Ti putuješ ka njima, ka njihovom srcu, ka njihovoj subjektivnosti. Putuješ kroz njih, dopireš u njihove emocije, u njihove uspomene koje budiš i pokrećeš. Tvoje putovanje je vrtoglavo i niko ne može da ga izmeri niti spreči. Takođe, niko nije u stanju da odredi njegov pravi obim; to je putovanje kroz maštu tvojih Ijudi, seme koje je posađeno u najudaljeniju od svih zemalja: građansku, etičku i Ijudsku savest tvojih gledalaca. Zbog toga ne odlazim, ostajem kod kuće, među svojim bliskim prijateljima, prividno miran, i radim danonoćno, jer znam tajnu vrtoglave brzine”, naveo je Seldran.

Seldran je rođen 1963. godine u Havani, gde je nakon studija i počeo karijeru kao reditelj Teatra Buendía. Sredinom 90-ih osnovao je sopstvenu trupu, sada već svetski renomiran Argos Teatar, čija je najpoznatija produkcija “Ten Million”, delo koje je napisao i režirao Seldran.

Tanjug