Društvo, Vesti

Nisam vaš heroj sa hendikepom- Tekst nagrađen na „Kikinim danima“

Posted: 18. marta 2016. u 10:01   /   by   /   comments (0)

Svi stavovi izneti u tekstu izvedeni su samo na osnovu ličnog iskustva motoričkog hendikepa.
Svaki hednikep je različit i traži različito promišljanje. Ipak, pokušala sam da izdvojim neke zajedničke tačke u kojima mogu da se pronađu oni koji se slično osećaju, nevezano za oblik hendikepa koji možda imaju.
Znam da ne mislite ništa loše kada mi govorite rečenice oduševljenja i divljenja. Želite da pokažete da vam je drago što radim sve što radim, što sam, eto „dotle stigla“ (gde god to dotle bilo i kako god se tumačilo), što sam tako rešena da svakakve stvari istovremeno postižem, i što dajem sve od sebe da me hendikep koji imam što manje ometa u tome. Čudite se, divite, nazivate me herojem. Ne mogu da vam zamerim što se radujete nekom mom uspehu, što me podržavate. To uvek prija, i drago mi je, ali samo ako me posmatrate naprosto kao mladu osobu koja pokušava da dosegne neke ciljeve. Neće me mnogo obradovati ipak, ako vidim, kao što je najčešće slučaj, da me divinizujete jer sve to radim, a još imam i hendikep, pa je to onda neki presedan, svetsko čudo.
Možda to i ne činite svesno, već samo želite da pružite svoju podršku. I hvala vam na tome, jer na neki sličan način podržavam i ja vas, znani i neznani ljudi iz realnog života i virtuelnog sveta. Jako sam srećna kada čujem kritike i komentare na svoj rad. Meni je ipak, ponekad malo previše tog posmatranja mene kao heroine. Verujem da postoje ljudi koji bi možda i sami sebe videli kao nekakav primer kome treba da se tapše. I to je u redu. Samo, ja jednostavno nisam takva.Lana-II

Mislite li da se lepo osećam kada čujem rečenicu „Ja se tebi divim!“? Ne, ne osećam se ni lepo ni prijatno. Zašto, pitaće se neki od vas, kad mi ne mislimo ništa loše! Upravo zato vam pokušavam objasniti zašto ne treba tako da govorite, i što je još važnije – zašto ne treba tako da se osećate kada je o meni reč. Naravno, ja vam slobodu da se divite, čudite i uzdižete me na neki izmišljeni pijedestal ne mogu uzeti, niti želim. Želim da vam pokažem zašto bi bilo divno kada biste odabrali da to ipak, ne činite.
Napisaću samo neke od uobičajenih rečenica, i obrazložiću vam zašto im se moje uši ne raduju.
Imaginarni prošli, sadašnji i budući sagovornici, razmislimo zajedno zašto govorim jedno veliko NE rečenicama koje slede, s nadom da ćete i vi učiniti isto:
„Ja se tebi divim, svaka ti čast!“

Nemaš se čemu diviti, i nije mi svaka čast. Jer ja radim isto što i ti. Nerviram se, kuvam kafu, turpijam nokte, češljam se, čitam, pišem, postavljam slike na fejsbuk, polažem ispite, odlazim na razna kulturna dešavanja, u biblioteku, u park, prelazim pešački prelaz, sedim i čupam kosu nad nekim problemom, teglim knjige na ramenu, zapertlavam cipele, stavljam slušalice u uši u prevozu. Vidiš li neku razliku u odnosu na sebe i svoju svakodnevicu? Ako mi se diviš jer sve to radim uprkos svom hendikepu, zapitaj se da li želiš da se tebi neko divi zbog tih istih stvari, samo zato što ih prosto na svakodnevnom nivou obavljaš, a da to i ne primećuješ.
Istina je da mi za neke stvari treba više vremena, da se jako brzo umaram, da ulažem više napora. Ipak, tu i dalje materijala za divljenje nema. I ti se trudiš da daš najbolje od sebe svakog dana, zar ne?
„Ja tebe kad vidim, zapitam se na šta se ja uopšte žalim?“lana_002-640x964

Ako sam merna jedinica prema kojoj sagledavaš svoj život i probleme u njemu, i ako ti moj primer, i moja ličnost služi da sagledaš koliko je tvoj život zapravo lep i jednostavan kad vidiš „šta sve ima na svetu“ i „da i od goreg ima gore“, zaista i treba da razmisliš o svom životu, i da se zapitaš šta ti to u njemu ne odgovara i šta bi mogao/ mogla da promeniš. Ja nisam mera kvaliteta tvog života, niti sam upozorenje šta može da se dogodi nekome. Možda ti deluje da su tvoji problemi u odnosu na moje manji. Nisu, svima su nam problemi koji nas tište jednako teški, ja samo ponekad imam komplikovanije uvezane čvorove problema. Sa druge strane, možda pomisliš koliko si srećan što nisi ja kada me vidiš, i što hodaš „kao svi ostali“, što je tvoj život eto, lep i „normalan“ (šta god ta reč obuhvatala u svom značenju). Vidiš, i moj život je lep, zanimljiv je i obojen, dinamičan i pun komplikovanih situacija, i normalan je, kao i tvoj, i volim ga. Nemoj dozvoliti sebi da misliš da si u boljoj poziciji u odnosu na mene. Nisi, jer osoba sa hendikepom svako može da postane, bilo kada u životu.
„Eto, uprkos tom problemu koji imaš, ti si postigla mnogo više nego tvoji vršnajci bez hendikepa.“
Moj hendikep nije problem, moj hendikep je stanje, moj hendikep je jedan deo mog tela koje je kuća za dušu. Ne radim stvari u životu uprkos svom hendikepu već u saglasju sa njim, jer smo jedno, i ja ga se ne odričem, niti ga posmatram kao balast. Hendikep ima svoju težinu na mnogo nivoa, i zahteva zaista velike napore, to ne poričem. Ali njegovo postojanje nije razlog da me vrednuješ više u odnosu na moje vršnjake i da moje uspehe pojačavaš u odnosu na njihove, samo zato što se fizički razlikujem i komplikivanije funkcionišem u svakodnevnom životu. Ponekad zaista jesam uložila više truda i rada da bih postigla iste rezultate kao i moji vršnjaci, ali to nikada nisam učinila u borbi protiv svog hendikepa, već zajedno sa njim.

„Ti si pravi heroj! Kako sve to postižeš?!“
Nisam heroj, ni svoj ni bilo čiji. Heroji su u mitologiji imali nadljudske osobine, ali su bili (uglavnom) smrtni. Zajednička osobina koja spaja mene i heroja je jedino smrtnost. Nikakve nadljudske osobine nemam, mada bih im se obradovala kada recimo, spremam ispit, ili učim neki novi strani jezik. Sve što radim, radim kao i ti, uz puno truda, a ponekad i uz puno lenjosti. Postižem svoje ciljeve naprosto jer se u nekom momentu nateram da se povinujem onom „red, rad, disciplina“ ma koliko mi teško padalo jer bih radije da nalakiram nokte, ili čitam za sebe, a ne za fakultet, ili mi se sluša muzika.
Nema potrebe da me idealizuješ zamo zato što drugačije izgledam, odnosno drugačije hodam. Interesuje me puno različitih stvari, i pokušavam da im idem u susret. Obavljam stvari u svakodnevnom životu najbolje što mogu, bilo da je to savladavanje neke arhitektonske prepreke ili rešavanje administrativne začkoljice. Nema u mom načinu života nikakvog herojstva, i ne želim da me tako posmatraš. Ni mene, ni bilo koju drugu osobu sa hendikepom (osim ako neke od njih to same ne žele) jer mi nismo primer natčoveka, niti smo tu da vas naučimo nekoj specijalnoj životnoj mudrosti.
Verujem da vam je sada malo jasnije zašto se toliko bunim protiv bezrazložnog divljenja i čuđenja.lana_003-640x425
Ako želite da mi se divite, divite mi se kao  pesnikinji,umetnici, (budućoj) radio novinarki, slikarki. Divite mi se kako god želite, ali ne zato što sam sve to, a imam hendikep. Posmatrajte me odvojeno, a istovremeno neodvojivo od mojih štaka, jer takva i jesam.
Sličniji smo nego što mislite. Jedina je razlika, kao što rekoh, što ja možda malo češće dobijam komplikovane čvorove zadataka (da ne kažem problema) da razmrsim. Inače smo sa svim vrlinama i manama – naprosto ljudi. Sa ili bez hendikepa.

Lana Nikolić
Milanka (Lana) Nikolić, rođena 28. septembra 1991. godine u Prokuplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek Opšta književnost i teorija književnosti. Trenutno je na master studijama Filološkog fakulteta na profilu Jezik, književnost, kultura. Završila je Školu web novinarstva u organizaciji Udruženja novinara Srbije. Trenutno pohađa Novinarsku školu, takođe u organizaciji UNS-a. U Udruženju studenata sa hendikepom dugogodišnja je aktivistinja, gde je u jednom periodu bila i članica tima. Piše tekstove za magazin Kultur !Kokoška i magazin Student, a i za studentski časopis InterFON. Takođe je prisutna na blogu Kluba putnika. Saradnica je u studentskoj emisiji „Indeks“ na Radiju 202. Sve radove potpisuje imenom Lana Nikolić.

Napomena urednika: Tekst Nisam vaš heroj sa hendikepom dobio je nagradu za najbolji novinarski tekst objavljen na internetu na konkursu za novinarski tekst koji je raspisalo Udruženje distrofičara zlatiborskog okruga u okviru manifestacije Kikini dani 2016.