Umetnost

Mirjana Ranković Luković i Jevrosima Ristović laureati nagrada „Hadži Dragan“

Posted: 7. maja 2019. u 22:21   /   by   /   comments (0)

Odlukom selektorke, književnice Milunike Mitrović, novi laureati književne nagrade Hadži Dragan za 2018. su književnice: Mirjana Ranković Luković iz Čajetine, za knjigu priča „Tajne naše male“, i Jevrosima Ristović iz Beograda za ciklus pesama iz poeme „Tri E“.
Nagrada Hadži Dragan je ustanovljena 2009. godine sa ciljem da doprinese očuvanju književnog lika Hadži Dragana Todorovića (1951–2008), člana redakcije književnih novina „Svitak“. Ovu nagradu dodeljuje „Svitak“ u vidu Plakete. Dosadašnji laureati su: Veroljub Vukašinović i dr Milutin Pašić (2009); Vladimir Jagličić i Milunika Mitrović (2010); dr Bojana Stojanović Pantović i Slobodan Ristović (2011); Bratislav Jevtović i Zoran Jeremić (2012); Tatjana Dan Rakić i Dragan Jerotijević Jerotije (2013); Miroljub Todorović i Ružica Komar (2014); Miladin Vukosavljević i Petar Matović (2015); Jovanka Stojčinović Nikolić i Zoran Raonić (2016); Lola Veljović i Veroslava Malešević (2017);
Laureati za 2018. su: Mirjana Ranković Luković i Jevrosima Ristović. Svečano uručenje nagrade laureatima za 2018. godinu, dogodiće se tokom juna u Narodnoj biblioteci „Ljubiša Đenić“ u Čajetini i Narodnoj biblioteci u Arilju.

Mirjana Ranković Luković je rođena u Valjevu 1965. godine. Živi i stvara u Čajetini. Piše poeziju i prozu. Objavila: Drugi deo mene (1988); Lice ljubavi (1988); Nakon svih ovih godina (1999); Peščano vreme (2003); Ulazeći u priču (2004); Muškarci ne plaču (2008); Priče iz Pričevića (2001); Vetrovima unazad (2014) i Tajne naše male (2018).
Jevrosima Ristović (Grivska, kod Arilja, 1952), Piše poeziju. Objavljene knjige pesama: Vrt omeđen oblacima (Udruženje književnika Pančeva 1994); Geografija dlana („Apostrof“ Beograd 1995); Jabuka u lavirintu („Bagdala“, Kruševac 1998); Vodena svila („Rad“ Beograd 1999); Rekviem za Jerinu („Narodna knjiga“, Beograd 2007) i Molitva za Irinu („Arka“, Smederevo 2010).
U obrazloženju selektorka Milunika Mitrović je napisala i kritičke osvrte, kako na knjigu Mirjane Ranković Luković tako i na poeziju Jevrosime Ristović.

POETIKA SVAKODNEVICE
Mirjana Ranković Luković: Tajne naše male, Beograd, „Vitez“, 2018.

Poetika svakodnevice tematski je okvir najnovijeg pripovednog venca pod naslovom knjige Tajne naše male poznate pesnikinje i prozne spisateljke Mirjane Ranković Luković. Satkan od smilja duše i jezika, zavidno pronicljivog posmatračkog dara i senzibilita za otkrivanje lepote i značaja, naizgled sporednih, onih suštih „malih stvari koje život znače“. A te brojne svakidašnje „sitnice“ nepravedno zapostavljene, kao da su pod velovima neke tajnovite senke, uvek neminovne pratilje i sudionici života ljudi oko nas, i u nama samima.

Vazda poletni istraživački duh zaustavlja pogled autorskog Ja, loveći u letu trenutke sadašnje ili već minule, sa površine porozne svakodnevice koja nepresušno teče i nestaje, da bi u njih i u sebe neprimetno ronio dublje. Otuda, u ovim pričama vidimo tako čulne i životno uverljive slike mnogih detalja, prizora, lica, glasova, pejzaža, susreta, ljubavi, tuge, odakle uskrsnu sećanja na bajkovite ili stvarne priče o bliskim ljudima i stvarima iz neposrednog okruženja. Efikasnim stilskim potezima autorka redukuje preduge narative i deskripcije, gotovo spontano utanjajući u psihološke virove i lagume intimnih previranja svojih likova, osvetljavajući njihove snove i sudbine iz nekog posebno zanimljivog razloga ili tajnovito zapretenog ugla vlastite duše. Sve to, građa je za neočekivan lirsko-meditativni amalgam jezgrovite slike, oneobičene skaske, crtice, kraće ili duže priče zahvaćene iz realno skenirane zbilje, često srcem domaštane i misaono zaokružene.
Priče se kao raznobojni medaljoni nanižu spontanim redom sa neverovatnom pripovedačkom lakoćom, čineći dinamičnim ovakav jedan kolaž vitae fragmente, preliven osećanjem blagosti i vedrine idući čitaocu u susret čista srca. Odakle našoj spisateljici Mirjani Ranković Luković dolazi takva jedna retka, stvaralački radosna posvećenost životu samom, koja ozareno i odlučno isijava sa svake stranice ove knjige, možda jeste njena mala velika tajna. A možda i nije sasvim tako, ako pažljivo iščitavajući, ponovo se vratimo na autopoetički intoniran tekst „Tren prosvetljenja“ koji otvara ovu knjigu, i poslušamo poverljiv autorski glas o svom iskustvu o važnosti, pa i mudrosti, kako da prepoznamo one povlašćene trenutke sreće neprimetne u kolotečini svakodnevice: „Trenutak kad nas prožme istinska sreća što smo živi, i svoji, i što smo se našli a – to je tek umeće (Usud?) Što možemo da vidimo do dna zenica u očima tih, tih nama najvažnijih, kao da u dušu gledamo. Što taj pogled vredi kao celov, kao zagrljaj, kao Utočište!“
Ovakvi i slični pasusi pravi su misaon-emotivni prosevi „bisernih očiju“ ovih priča – minimum fabuliranja i deskripcije, maksimumom značenja! I eto čitaocu prisnih asocijacija i dragocenih predložaka za vedrinu i ozbiljno razmišljanje. Tu se negde mogu lako sresti piščeva i čitaočeva vera u potrebu za pisanjem. Možda ponajpre, kao moguća uteha koju obezbeđuje uzajamno zadovoljstvo, ili samo podgrejava iluziju o smislu lepote i ljubavi u ovom životu, kakav god da život jeste ili bi mogao biti, upravo ovde i sada.
Takva poetika ove autorke, umnogome naivna, ali nevinog i čistog srca, čini njen glas prepoznatljivim i sugestivnim naratorem i lirikom retke vrste, koji dolazi u naše dane hrabro i nepretenciozno, u pravi čas da nam ispriča „male tajne“ pokazujući ono što smo znali, a ne znamo. A to nešto, za dobrog pisca je važno jer nam kazuje o ljudima u surovom i prekrasnom svetu – nije sramota biti srećan, to je mudrost. (Orhan Pamuk).
Između ostalog, mudrost je za Mirjanu Ranković Luković i starost videti kao novu mogućnost izbora. Optimistička preporuka dolazi kroz lični primer i reči njene junakinje, vremešne susetke Natalije iz lepe priče „O gospa Nataliji“. Za ovu neobičnu ženu usamljenost nije nužnost poraza, jer iskustvo života otvara
mogućnost i ka drugačijem, smislom oplemenjenom i humanijem izboru: „Pa, izaberite savet sami! Učinite nešto i vi za sebe“.
Takođe, u priči „Ni srebro, ni zlato“, gde je reč o iznenadnom susretu dveju školskih drugarica posle mnogo godina, kada su ih vreme i različite sudbinske okolnosti oblikovale u različitim pravcima i dovele u egzistencijalno sasvim drugačije pozicije. Nakon tog susreta autorsko Ja se intimno preispituje, upoređujući svoj život sa ekonomski uspešnijim statusom drugarice, kojoj je porodični i ljubavni život neostvaren. Sa dirljivom toplinom sledi iskren i jasan jasan zaklučak da svoju sreću ne bi nipošto menjala sa njenim „velikim hladnim krevetom sa satenskim čaršafima“. U trenutku obliva je osećaj neopisivog blaženstva i zahvalnosti sudbini, podstaknut prizorom punim istinske ljubavi u sopstvenom domu: „Pred noć, muž i otac porodice, gledao je sa vrata sobe dirljivu sliku pri svetlosti stone lampe: svoje usnule ženu i decu. Sama lepota i nežnost. Suština!“
Stvarnost je često fantastičnija od svake fikcije, zakrivena iza svakidašnjih malih stvari, koje autorka sa strašću otkriva poveravajući ih svojim pričama, darujući im tačno ime u bojama jedne nepatvorene duševnosti. I brižnosti za svet koji ubrzano nestaje i menja se, a kome ovakve priče poput večne čarolije Šeherezadinih, tako nedostaju.

Milunika Mitrović

OSTRVO ŽUDNjE ZA BESKRAJEM
Jevrosima Ristović: Ciklus pesama (iz poeme Tri E)

Pesnikinja Jevrosima Ristović, nenametljivo prisutna na nebu naše savremene poezije već nekoliko decenija, sada i najnovijim konceptom ciklusa svojih pesama potvrđuje upečatljivu ekspresivnost jednog autentičnog lirskog dara, uvek uzbudljivu svežinu stihova značenjski i tematski čvrsto povezanih. U ovim pesmama ona nalazi precizan izraz i tačnu meru svoje suptilne osećajnosti i osobite uznesenosti porinućem u misaone dubine, obuhvatajući plodotvorno vlastiti doživljaj susreta sa stvarnim i mitskim prostorom grčkog ostrva Evija.
Lirsko Ja svakodnevno predano otkriva lekovitu za dušu i telo čar toga prostora, podležući magiji neposredne lepote, osluškuje zov antičkih bogova, koji su ovde ostavili vanvremene tragove u svojoj večno odsutnoj prisutnosti: Iz hiljadu metara dubine dolazio je/ lek nama koji smo iz hiljadu metara/ dubine svog bića skupljali bolest“ (pesma Evija). Voda, zemlja, sunce, more, obale – ključne su reči-gejziri koji zapljuskuju raskoš pesnikinjine imaginacije, koja otovara unutarnje ponore, vrtloge i emocionalna previranja ka novom promišljanju sveta, lične i opšte prolaznosti čovekovog smisla i bivanja u njemu.
Iz pesme u pesmu u ovom ciklusu, pesnikinja postiže zavidne stilsko-jezičke učinke pre svega jezgrovitom originalnošću metaforike, dajući svemu kazanom i viđenom oko sebe i u sebi, neku čulnu spiritualnost punu bolnog značenja i emocionalne profinjenosti. Uz prosjaje duha nade u isceljujuću moć mitskih izvorišta vode i mediteranske vreline sunca, pesničko Ja zapljuskuju talasi neutažive silina žudnje za odsutno-prisutnom bliskošću i ljubavlju ljubavlju, za povratkom vremena i lica (ne)minulih ljubavi: „Pozajmljujem dane ovog ostrva/ od leptira rascvetalih kao mimoze/ cvrkut slova drugog jezika/ na granama nara u nama izraslog“, kazaće uvodni stihovi izuzuetne pesme Izmiče noć svoje stolice. Već u sledećim strofama čujemo unutarnji glas koji se obraća nekom neimenovanom, prisnom biću čije „lice od pene na saborima talasa lutalica/ otkinutih od mora kao bogumile“, da bi poverljivim šapatom došla završna, potresna strofa gde se sjedinjuje energija „ćelija reči“ nerečenih i duh ljubavi same: „Svaka ćelija ovih reči moje je/ skladište ljubavi za tebe/ Nosim znak na čelu onih što/ zamonašili su ćutanje“. Ima li na ovom svetu išta nadmoćnije i nemoćnije od reči, navode nas iznova da se ponovo zapitamo nad biserom ovih stihova, kao i svi ostali u ciklusu ove nesvakidašnje poeme Jevrosime Ristović.
U inspirativnom magnovenju, pesnikinja kao da sve vreme onim što piše ne govori o sebi, već sama sobom. U dosluhu sa „cvrkutom tuđeg jezika“, slutimo kako se celim bićem predaje božanskoj lepoti morskog predela, doživljavajući sada ovaj i onaj svet, prošlost i budućnost kao ciklični prostorno-vremenski beskraj jedne celine, sa kojim želi da se tu, na tom čudesnom ostrvu drevnog srca poistoveti, stopi, nestane… U večnom vraćanju istog, njena snovida duša oseća i zna da: „Sve su to naši dodiri/ koji putuju vekovima i biće savršeno spojeni u nekom budućem biću/ Tamaris, njegov sok sastojaće se / od reči o tebi, mana nastala od njegovog/ soka spasiće novo pleme u pustinji“, čitamo u pesmi Upija me beskraj, vanredne lepote i refleksivno-filozofske prodornosti: „Vlati vetra oprezno će dodirivati/ bosiljak/ zalutali časovi / neće pristati da prođu/ ostaće u polju, u tom semenu,/ smejaće se prolaznosti.“ Jer, oduvek ovakvo lično beleženje bolnog iskustva kao opšteg udesa neminovne prolaznosti svega, jeste pravi razlog da pišemo i čitamo. Upravo onu prijemčivu, zrelu i tako lekovitu poeziju od koje nas hvata drhtavica, kakvu piše i živi danas Jevrosima Ristović.

Milunika Mitrovićapril 2019.

Milijan Despotović

Uslovi korišćenja: Internet sajt i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovom internet sajtu (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo Portala Pasaž, ili su na internet sajt postavljeni uz dozvolu vlasnika ili ovlašćenog nosioca prava. Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Portal Pasaž će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom, uključujući i krivično gonjenje.