Muzika

Lena Kovačević: Naći koncept kroz koju bi ljudi zavoleli džez

Posted: 9. avgusta 2017. u 10:04   /   by   /   comments (0)

Od malih nogu se bavi muzikom, prvo obrazovanjem u domenu klasične muzike baveći se klavirom u srednjoj muzičkoj školi , a potom se obrazovala na akademiji u Amsterdamu usavršavajući džez, kojim se i danas bavi. Jedna od najlepših Srpkinja današnjice, Lena Kovačević je na kompliment uzvratila zahvalnošću i i konstatacijom „da bi bolje bilo da je jedna od najpametnijih, ali i da svaki kompliment prija“, neopterećenja slavom oca koji je jedini dramski pisac koji je još za života stekao priznanje najboljeg, ogradivši se porodičnim geslom da „ne postoji nikakva mistifikacija posla, a time i obaveza“, Lena Kovačević je, nastupom u Požegi na džez festivalu Jazzveze potvdila da „da ne postoje mali gradovi“ kada je muzika i umetnost uopšte u pitanju.

Svoj zasluge za popularizaciju džeza u Srbiji opisuje kao „promenu koja se desila jer se samo ime džeza kao džeza češće pominje zahvaljujući onome što mi radimo“, ogradivši se činjenicom koju je iznela, a to je da „ne sviraju isključivo tradicionalni džez“:

-Želela sam da publici u Srbiji približim stil koji volim kroz pesme koje ljudi znaju, i to je koncept koji je na početku mnogima bio čudan, jer razmišljate: zašto bi neko radio obrade?, ali baš iz razloga što sam ovo dvoje kombinovala: dala sam nešto novo, odnosno stil koji je moj, a ponudila publici ono što već znaju. Publika na mojim koncertima peva zajedno sa mnom, a to je jako bitno, budući da ovo što ja radim nije muzika mase, muzika za Arenu, već muzika za male, intimne prostore. Ali, eto dešava se, da upravo zbog toga što ljudi znaju pesme, a čuju ih na neki novi način, ovakva muzika postaje ona koja se široko prihvata.

Lena Kovačević je jedna od onih koji su se , nakon studija u inostranstvu vratili u svoju zemlju, a razlozi za to, kako ona kaže „su vrlo jednostavni“

-Mogla sam da nastavim dalje da se školujem i da ostanem da živim u inostranstvu. Dobila sam i stipendiju za nastavak školovanja u Njujorku, i to kako jedini muzičar sa ovih prostora koji je to dobio od Holanđana. Sa mnom u toj grupi stipendista bila je i jedna Holanđanka i jedan Nemac, sa kojima sam zajedno trebala da odem za Njujork , međutim ja sam, na kraju, tu stipendiju, koja nije bila ni malo mala, odbila. Jednostavno sam se zasitila studija, to je bio razlog: završila sam prvu godinu master studija i bila sam u onoj psihologiji: ili ću nastaviti da se bavim muzikologijom, da nastavim da pričam o tome, ili ću se opredeliti da sviram nešto, da snimam, i da se na taj način bavim muzikom, tako da sam se tada nalazila ne jednoj velikoj raskrsnici. Desilo se da je u to vreme i moj brat bio u inostranstvu, porodica se okupljala za Božić i Uskrs, a meni je bitno da sam što češće i što više sa porodicom i prijateljima, pa sam se i „stranstvovanja“ bila zasitila, tako da se sve to poklopili u odluci da se vratim. Nisam se nikad pokajala u toj odluci, iako sam sebi otežala u smislu bavljenja poslom, mada je i to ispalo kao neka vrsta misije: dođete do ljudi koji nisu imali priliku da slušaju tu vrstu muzike, ili do dece koja je prvi put čuju, tako da je ispalo da sve to ima i neki dublji razlog.

Lena je, nakon prvog objavljenog albuma „Dobar dan za pevanje“ u produkciji RTS, doživela i popularnost, a njeno sagledavanje muzičke scene iz ugla mladih , talentovanih pevača, sa kojima se sretala i na žiriranju u emisiji „Ja imam talenat“ svodi se na problem „nedostatka dobrih autora , na prvom mestu“:

-Autori koji su dobri pišu uglavnom za sebe, i prosto nemate onu konkurenciju među autorima kakva je bila, recimo u bivšoj Jugoslaviji. Sada imate veliki broj dobrih pevača koji, zapravo nemaju šta da pevaju, i to naš glavni problem. To je isto kao kad biste imali Zdravka Čolića a ne i autore da pišu pesme po kojima ga danas prepoznajemo i koje smo u stanju i sada da zapevamao.Mi imamo fantastične glasove, ali nemamo dobre pesme, ti talenti nemaju šta da pevaju , i to mi se čini kao najveći problem.   Moj jedini savet za mlade je da uče da budu multitascinc, odnosno da pored toga što uče da pevaju, uče i da pišu tekstove, aranžmane, da komponuju , i da rade sve za sebe. Zbog takve situacije, bih, radije nego za pevače, organizovala takmičenje za najkompozitora, ili autora teksta.

Iza poznate pevačice su već tri objavljena albuma, od kojih su se neke pesme „zavrtele“ i po inostranstvu:

-Imam ideju da u nekim narednim godinama radim paralelno: i na srpskom , i na engleskom jeziku, iz prostog razloga što je engleski već odavno postao jedan esperanto, jezik na kome vredi pevati, uz svo poštovanje maternjeg jezika, jer: granice su se de facto proširile, i zbog interneta , i zbog digitalizacije…Drago mi je da se singl „Zauvek“ dosta emituje na radiju,  zbog toga što je to moja autorska pesma. To je ono o čemu sam pričala, da je potrebno raditi sve sam, a kako godinama beležim svoje pesme, i imam ih dosta, i drago mi je da sam je uz podršku ljudi iz Trećeg recordsa  snimila, baš zbog toga što je to moja muzika. Uz divan tekst Ivane Milutinović, koja je jedan od retkih današnjih autora koja ume da „dotakne“ srce čoveka i koja je uradila dosta divnih tekstova za Ninu Badrić, Tonija Cetinskog, Aleksandru Radovanović, Jelenu Tomašević…, i to je nešto što je da bi nešto bilo hit, upravo neophodno.

Kao neko ko je prošao kroz klasično obrazovanje, potom kroz džez akademsko obrazovanje, sigurno je da ste se i  prepustili čarima improvizacije  kao nečemu najvrednijem i najzahtevnijem što nudi džez muzika. Ono što je najzahtevnije kod takvih „prepuštanja“ jesu granice koje sebi  čovek postavlja, pa me interesuje: na koji način ste ih vi definisali?

-Završila sam, u srednjoj školi, klasičan klavir , misleći da ću se time baviti u životu. Bilo je tu dosta uspeha, raznih republičkih takmičenja, onda je došlo bombardovanje , a mi smo trebali da idemo na jedno takmičenje u Italiju, na koje , upravo zbog stanja u zemlji, nismo otišli. Taj događaj mi je dao prostora da razmislim da li je to ono čime želim da se bavim u životu, i opredelio me ka: „ne“,upravo iz razloga što nije bilo mesta za improvizaciju. Jeste, ali u onom najkvalitetnijem, umetničkom nivou, ali u okviru svih onih ograničenja koje klasičan muzičar ima kad ima tekst ispred sebe. Tadašnja profesorka klavira dala mi je kasetu Bila Evansa, i jako mi se dopalo to što on radi: kad imate napisanu melodiju,akorde, i onda vam autor ostavlja slobodno da vi improvizujete. To je nešto što mi se dopalo, i ja sam sebe mogla da zamislim da nešto tako radim na sceni,  a da nemam strah od greške, da imam slobodu da sa svakom pesmom svake večeri uradim šta ja želim. Vokalni džez je, da kažemo, najlaganija forma džez muzike, a ovo što ja radim je, još možda i laganija forma za običnog slušaoca koji ne poznaje džez. Mi, u suštini nemamo puno improvizacija, i u suštini, imamo jednu formu koju poštujemo. Ovde , u Požegi, imamo jednu formu koju ja beskrajno volim,a to je duo: gitara i vokal. Nemam često priliku da nastupam u toj formi, a kad imam dobrog gitaristu , ne fali mi ostatak mog benda, zato što imamo koncept nastupa koji je potpuno prilagođen našim mogućnostima: nemamo te prosto proširene rečenice, koje ljudi jako teško mogu da shvate. Hoću da kažem da je jako važno osmisliti na koji način prići ljudima, a posebno ljudima koji ne poznaju džez da bi ga zavoleli.

M. Nikolić