Plus

„Kule i gradine“ Duška Miloševića u Gradskoj galeriji Arilje

Posted: 10. septembra 2018. u 07:50   /   by   /   comments (0)

Izložba akvarela “Kule i gradine” arhitekte i slikara Duška Miloševića posle gostovanja u Novom Sadu, Beogradu, Čačku i Nišu  otvorena je i u Gradskoj galeriji Arilje.

Prema rečima autora,  ideje za „izgradnju“ svih 28 kula pronašao je u obilju srpske tradicije. Posetioci će moći da vide kako iz njegovog ugla izgleda moravska, ariljska, beogradska, vojvođanska kula… „Ova arhitektonska imaginacija zasnovana je na arhitektonskoim elementima kojima se ja bavim – prozori, kupole, bifore, trifore… Kule sam gradio iz obilja srpske graditeljske tradicije. Svaka kula se odnosi na neki deo naše zemlje, a svaka od njih krije i građevinske detalje vezane za to mesto“, objašnjava Milošević.

Reč na otvaranju izložbe Duška Miloševića “Kule i gradine” u Arilju održao je  pisac i inženjer Milan Pajević:

Danas je četvrtak, 6. septembar, nekih 760 godina od kako je na ovom mestu gde sada stojimo bio pirg kralja Dragutina, ne tako moćan kao onaj Milutinov na prilazu Hinandaru, ali svakako dovoljno velik da bude viđen ne samo sa Klokoča i Golupca, Grdovičkog i Vranjanskog brda već i sa drumova koji su se pojavljivali niz rečne tokove Rzava i posebno Moravice. Jednog dana, kada ove galerije više ne bude, a na njenom mestu vaskrsne porušeni najezdama nekrsta Pirg, biće zapisano da je na današnji dan otvorena jedna nesvakidašnja izložba KULA I GRADINA arhitekte, graditelja, konzervatora, pisca i slikara Duška Mioševića.

Nažalost, u vremenu u kome živimo svedoci smo da je svetski trend skrajnuo onu vrstu ponašanja koja je bila karakteristična za ovo podneblje: čojstvo, junaštvo, moral, kultura u svakom njenom obliku. Zato je dragocen Duškov umetnički izraz, kako pisani tako i likovni, krajnje iskren i pleni svojom pozitivnom energijom. Postaje polako svetionik na tromeđi Jelice, Ovčara i Kablara i sa sigurnošću mogu da tvrdim da mu je onaj inženjer odozgo tutnuo u ruke neispisane stranice one sveščurde koju je Branko V. Radičević vukao sa sobom. I Duško ih polako ispunjava svojim skicama i sličicama. Ideja. Lokacija. Osnova. Temelj. Kamen. I vera. U to što radiš. Podsetio me na Pavića i neku njegovu knjigu u kojoj idu uz Moravu i zidaju noću crkve… Duško stvara, “zida” svoje kule i gradine da nas podseti na trajne vrednosti. Na trajanje kao takvo. U prostoru i vremenu.

Svojevrstan, da ne kažem i svojeglav, kako ga je Bog dao, a onaj visoki centarfor Borčev napravio, tragao je za znacima u kamenu, kotorskom, ariljskom, po nekim dalekim zemljama i krajevima, vraćajući se uvek svome Zavičaju… I nije se zadovoljio samo svojim osnovnim arhitektonsko graditeljskim izrazom, već je gledajući, mereći, skicirajući potezao i za onom unutrašnjom dimenzijom nevidljivom običnom oku. Tako se otisnuo u najtežu slikarsku disciplinu – akvarelisanje. Njegove slike, kao i reč nose onu patinu moravsko-dragačevskog kraja, i u tim rečenicama, njegovoj naraciji i likovnom izrazu se opet krije ono što samo posvećeni mogu osetiti. Oni koji cene tradiciju i istoriju, čuvaju tragove dalekih pokoljenja. Pišući i slikajući, Duško to sa uspehom radi.

Tako su nastale ove kule i gradine.Povod je bila kula u Atenici, Protomajstora Miroslava Mira Jevtovića, profesora sociologije u penziji. I da budem neskroman, kula njegovog kolege, ariljskog poznatog slikara i pisca Ljubivoja Jovanovića, koji je godinama svojeručno (kao onaj francuski poštar Ševal u provinciji Drom) zidao svoj zamak na kamenoj litici iznad najlepšeg mesta na Rzavu, najčistijoj reci u Srbiji kojoj je Duško posvetio dve od svojih tridesetak kula, koje polako sa njegovih izložbi odlaze diljem zemljinog šara… Svaka od njih je satkana od arhitektonski preciznih podataka, utkane tradicije kraja u kome se nalazi sa svim bojama, zvucima, mirisima, pa ako hoćete i ukusima. Zavirite u Vodeničarsku, Brodarsku, Pirotsku, Hilandarsku, Kazandžijsku, Žičku, Kotorsku, Homoljsku, Ariljsku pa ako hoćete i tu Rzavsku, jer čini mi se, bez zvuka te čudne vode što se preko belutaka valja prolazeći kroz tri banje, ne bi bilo takve energije koju samo voda može da da, i ništa se ne dešava slučajno.

Duškove slike predstavljaju upravo to:taj čudni duh našeg podneblja čuvan i sačuvan upravo kulama, manastirima, gradinama, šarama pirotskih ćilima, mirisima Homolja, bojama Žiče, tajnama hilandarskim…Istorija i tradicija, zapisi u kamenu, jer od čega bi kule i gradine stajale do dana današnjeg da nema tog kamena, tog stamena na kome počiva graditeljstvo, ne samo u Srbiji veći i kao kod Peđe Miloševića venecijansko i renesansno, ili kod Ane Kapor u njenim jadranskim i mediteranskim zidinama i svetionicima. Iako nije slikar po obrazovanju, kao ovo dvoje, ne slučajno pomenutih, Duško Milošević je slikar po duši, što mu se vidi po očima, a daje rukama. Treba zaviriti u njegove akvarele, svaka kula sastavljena iz pet delova je slika za sebe. Tako sklopljene mogu da vam pričaju danima, sve iznova i iznova otkrivajući detalje, ili odgonetajući Duškovu bogatu imaginaciju… I zato on i jeste ARHITEKTA DUŠE.

M.P.