Umetnost

Konj, tradicija i običaj: srpska dragocenost koja nema cenu

Posted: 10. januara 2018. u 15:54   /   by   /   comments (0)

Kao retko koja domaća životinja, konji su u istoriji ljudskog društva imali posebno mesto: stekavši ga i prepoznatljivim osobinama svoje vrste, ali i zaslugama kojima su se u odnosu čovek- životinja pokazali i kao prijatelji, saradnici, pomoćnici…Činjenica da konj odavno nema svoje mesto kao u vremenu predmašinskog doba i tehnologije, nije umanjila ljubav, a iznad svega poštovanje prema ovoj plemenitoj životnijskoj vrsti. Nekada nezamislim na selu, statusni simobol u gradu, konj je sada postao retkost koja se gaji samo iz ljubavi. Oni retki koji za tu vrstu ljubavi uvek imaju vremena i mesta, okupili su se i na Božić u Karanu, na tradicionalnom druženju vlasnika i ljubitelja konja iz Zlatiborskog okruga.Povod za okupljanje na ovaj praznik, jedno od nekoliko velikih godišnjih druženja, jeste i očuvanje božićnog običaja od starina: da se na taj dan upregnu konji i provoza po selu, nekada sankama, danas- dvokolicom, fijakerom ili kanatama, šta ko ima. Za ovu priliku istimareni, doterani, sa novim kićankama, najsvečanijim amovima i kajasima, stizali su u Karan, u koloni i pojedinačno: iz Lužničke doline- Ribaševine, Gostinice, Lunovog sela, Dobrodola, ali i iz Sevojna, Dobrinje, sa Belih Zemalja, već kako je ko poranio i obredio kod kuće tradicionalno lomljenje česnice, pristizali su na zakazano mesto nekoliko sati.

-U odnosu na neka ranija vremena, nema nas mnogo, znamo se između sebe, i često smo u kontaktu u vezi istog: konja, opreme, kad kome šta treba da se nabavi: kupi ili proda, tako da se može reći da smo i neka vrsta porodice. Dužimo se više puta godišnje, obično povodom nekog velikog praznika, ali i ako nekom nešto zatreba da se pomogne, gledamo da nas dođe što više- kaže Novica Tripković iz Trnave, na daleko čuveni trgovac konjima,koji je u penziju otišao kao radnik pošte. Ljubav prema konjima datira odavno, ali spojivši ljubav i smisao za preduzetništvo, Novica konjima trguje širom Srbije, i kao najupućeniji u ovoj oblasti, najaktivniji je u organizaciji ovakvih druženja.

-Ima tome unazad kako se okupljamo baš na Božić, pa se onda, svi skupa, kako stari običaj nalaže: provozamo,polako u koloni, do Ribaševine i nazad, čisto običaja radi, da ovi mlađi ne bi zaboravili, a i da bi nastavili- rekao je Novica, i dodao da ih „ima razne dobi: od đece do matorih, ko god voli, a ne samo onaj ko se bavi konjima, dolazi ovde, na ovaj dan“.

-Lepo je videti da ima omladine, da se ta ljubav neguje, da se održava tradicija, a lepo je i znati da konji neće nestati, jer dok god ima ovih mlađih uz nas, znači da će imati ko i da ih drži. Najčešće je da se ta ljubav nasledi, sa generacije na generaciju, ali nije retko da konje počne da drži neko ko ih ranije nikad nije ni imao. To je takva životinja, ili je voliš, pa joj se posvetiš, ili samo uživaš dok je drugi vole. A onaj ko ih voli, mora stvarno da im pruži i negu i pažnju, nije samo stvar nahraniti, očistiti i istimariti- priča Novica.

Marić Radenko, po srpskom običaju više znan po nadimku nego po imenu, Ćeramida, stigao je na božićno okupljanje iz sela Dobrodo, jedan je od najstarijih koji je doša svojom zapregom, a sedamdeset sedam leta je izbrojao prošle godine:

-Cela veka imamo konje: on me je i podigao, i odgajio, porastao sam i proživeo uz konje, i ovaj dan, eto čekam godinu dana. Ovo čekam: da vidim ove ljude, ove lepotane naše plemenite: sa njima smo orali, vrli, ratovali, sve što je čovek u istoriji preživeo, preživeo je uz  konja- reče starina, pa se gotovo zaplaka:

-Ovo je i prilika da im se odužimo, sad u ovo doba kad zbog traktora ne rade više ko nekad. Jadan im je život i bio: ćeraju ga da vrše po ceo dan, da ore, da vuče, pa u ratu šta su sve prepatili- zagrcnuo se Radenko- i eve sad, jednom da se i on odmore, a da ih ovako dovedemo da se družimo i uživamo. Vukao i teglio mučeni konj, bio nam osnovno sredstvo za život..Kad sam se konja dohvatio, ničeg se nisam bojao: ni da ću ostati gladan, ni da ću biti bez dinara, sve sam s konjem mogao: i kuću održati i đecu na put izvesti. Eto sad, kako sleduje, od vola do konja, od konja do, hvala Bogu, traktora, red je i da se ova mučena životinja nauživa.

– Milo mi je da ima mladih da se zanimaju za konje- kaže Radenko, i dodaje: „jeste da je lepo da dođu, da gledaju, ali treba malo i da se poduvate posla: treba ustati ujutro,na*raniti, otimariti, očistiti, obaveza je konj. A opet i to što je obaveza, opet je nekako milije ući u štalu kad je tu konj! Da *oće ovi mladi malo više da se okrenu selu, pa ovoj obavezi kao što je konj, drugčije bi nam i u državi bilo“

Prljević Radovan je od one „srednje generacije“ koja se bavi konjima, a na skup u Karanu došao je sa Bele Zemlje. U šali reče da mu „ovo okupljanje konjskog klana ne da ručati sa ukućanima na Božić“, ali da skup ne bi propustio ni da „mu je zadnji ručak“:

-E, ovako mi proslavljamo Božić, kao nekad, jeste da nema snega za sanke, ali tu je fijaker, tu su kola, bitno je da se običaj održi i da se druženje nastavi- reče Radovan, ali i dodaje: „Nema to više kao nekad, ima nešto konja na Zlatiboru, to ovi što rade sa turistima drže, kod nas na Beloj Zemlji nema, nego eto, mi što volimo. Od mene su deca nasledila, unuci, oni se time bave, ja samo gledam, oni rade sve oko njih, a za gledanje mi ne brane“.

Prljević dodaje i da je „celog života imao konje, a da ih sad drži  samo zato što ih voli“ , a kupio je i sredio fijaker, da ima prilično šta da se voze uz dobre konje:

-Retko ko sad hoće oko konja, mi malo, koliko nas je, iz ljubavi. Sad kad bi nekom u selu ponudio konja na poklon, ne bi uzeo: šta će mu i poklon i konj kad ne donosi pare, a obaveza je oko njega- pomalo razočarano, ali i s ponosom na svoje pokolenje koje, tu ljubav bez koristi, neguje, kaže ovaj Belozemaljac.

Jedan od najmlađih vlasnika, šesnaestogodišnji Miloš Đokić,iz porodice koja nasleđuje nadimak Trkač, iz sela Ribaševine, kaže da obaveze oko konja deli sa „ćalom- kad ko stigne od posla“, ali su njih dvojica „zaduženi za to“. Od malena, uz oca koji je imao konja, i Miloš je naučio i kao se voli, ali i „održava“ ova životinja:

-Jesu i druge životinje u štali i lepe i korisne, ali konj je nešto posebno što se izdvaja od ostalih: izuzetno su pametni, razumeju čoveka i bez da im se  podvikne: jes da i ostale životinje slušaju, ali konj je konj!- nije Miloš bio baš vešt da izdvoji ono specifično u ljubavi prema životinjama što konja čini posebnim. Posebnost ove životinje, Miloš, kao i njegov otac, ne meri na kantar: uglavom se zna da konj mora biti u štali. „Jedan je dosta, pred krava i ostale stoke,  i to je nešto to ulepša i štalu i posao u selu“- reče Miloš, i dodaje:

-Ne mora on ničemu ni da služi: na rad mislim, dovoljno je imati ga ovako, za vožnju ponekad. Mi jednog, komšija jednog, kad hoćemo da se vozimo, uparimo i eto nama uživanja zajedno. Kud ćeš bolje!- rekao je mladi Ribaševac.

Iz Donje Dobrinje stigao je Marković Miodrag, u svojih trideset osam godina života kaže da „većeg uživanja u životu na selu nema, nego držati konje“:

-Ne moraš biti bogat čovek, ovako kako narod kuka na nemaštinu, da bi se konj držao. Ako ga voliš, naći će se i mesto u štali, i hrana, i vreme da mu se posveti. Pre bih rekao da je čovek , bez obzira šta ima, bogat ako ima obavezu oko konja. Isto kao i svaka ljubav: to je nešto što nema cenu.

Ljubav, običaj, tradicija, kultura jedne nacije, to je ono što je, svi se slažu „stvar koja nema cenu“, a ovaka i slična okupljana sa ciljem negovanja i očuvanja onog što nas ovakvim,  besrebrenicima, čini jedinstveno- srpskim, jesu neprocenjiv dragulj.

M. Nikolić