Umetnost

Jeremijevdan i zmije

Posted: 15. maja 2019. u 18:19   /   by   /   comments (0)

Autor: Dragan Popović Kuruzlija

     Zmiju hrišćani smatraju simbolom zla jer je po Bibliji šapnula Evi da Adama nagovori na krađu rajskih jabuka. Od zmija ljudi strahuju više nego od najopasnijih životinja. Taj strah nije urođen već naučen, stečen. Sasvim maloj deciti gmizavci izgledaju vrlo lepo i zabavno. Moje najranije sećanje je šarena zmija sa krasnim rombovima po leđima. Trčao sam za njom, ali bejah previše mali da bih je stigao. Zavukla se u nemalterisani zid kolarnice, samo vrh repa joj ostao da viri. Teglio sam iz sve snage, ali je nisam uspeo izvući. Kod kuće nije bilo nikoga da mi pomogne pa sam tek uveče saznao kakvom sam riziku bio izložen. Ni danas mi nije jasno zašto se nije okrenula i ugrizla me. Ljudi ih ubrajaju u smrtne neprijatelje i ubijaju gde stignu iako one napadaju samo kad se osete ugroženim. Po narodnom verovanju, srodnici zmija su zmajevi i aždaje. Zmajevi su ogromni krilati gmizavci. Žive na nebesima sakriveni iza tamnih oblaka. Na zemlju silaze samo kad je veliko nevreme da bi useve ljudima opustošili. Ponekad se u vedrim noćima mogu videti kako preleću preko nebesa. Liče na vatrenu zmiju iza koje iskre pršte. Ranije su znali da ugrabe najlepše devojke i odnesu ih u svoje nebeske dvore.

     Aždaje liče na obične zmije samo su neuporedivo veće. Žive u jezerima, morima, pećinama i dubokim jamama zvanim sodom kakve se sreću u kraškim predelima. Mogu da progutaju najkrupnijeg vola ili po nekoliko ljudi odjednom. Iza njih u travi ostaje trag kao iza najvećeg trupca. U proleće kad se probude mogu ledenim dahom useve i voće da upropaste. Leti umeju da huknu vreo vetar i sav berićet sprlje. Ponekad se s planine sjuri u selo uzak mlaz vetra uraganske jačine. Na svom putu počupa drveće i voće, smakne krovove i poizvaljiva stogove. Nije to običan vetar jer on ne može biti tako uzak. To su se aždaje pobile oko ugrabljene devojke.

     Narodno ime za običnu zmiju je guja. Ime joj se nipošto ne sme spominjati jer će doći među stoku ili čeljad. Ako neko želi o njoj da priča, može je nazvati: Marija, nesrećnica, nepomenica ili ona. Ko postupi tako, neće mu štetu činiti. U proleće, kad prvi put čuje kukavicu, čovek treba da kaže: koliko je nebo daleko od zemlje, toliko nek je tvoja sestra, Marija daleko od mene. Po legendi, Marija i Tomanija bile su sestre biblijskog Lazara. Zbog prerane smrti bratove Tomanija je toliko kukala da je Bog pretvori u kukavicu i reče neka kuka dok je sveta i veka, a Mariju koja je danju i noću neutešno pištala, pretvori u zmiju. Zmije od sebe glasa ne puštaju, ali narod veruje da kad niko ne čuje pište od bola za bratom. Debljina i dužina zmije ne sme se rukama pokazivati jer će je to domamiti. Ni sa prutom koji se u ruci drži ne valja je uporediti. Prut treba spustiti na zemlju pa tek onda reći da si toliku zmiju video ili ubio. Sve sa čime se zmija upoređuje mora na zemlji ležati. Na taj način ćeš je umilostiviti i sa zemlje neće glavu dizati i napadati.

     Zmijska košuljica ili svlak ima magijsku moć. Kad im otešnjaju, zmije ih odbacuju provlačeći se kroz vrzine i između oštrog kamenja. Svlak se stavlja u vodu kojom se čeljad, a naročito deca kupaju. Veruje se da će od toga biti zdravi i snažni. Komadić svlaka ušiva se deci u košulju da bi ih od zmija i svakojakih uroka branio.

    Vrhovni zapovednik, gospodar i zaštitnik zmija je Sveti Jeremija. Slavi se 14. maja po novom, ili prvog po Julijanskom, crkvenom, kalendaru. Iako nije obeležen crvenim slovom, jedan je od najpoštovanijih svetitelja u podtarskim selima. Ko želi godinu u miru sa zmijama provesti i mal sačuvati, na svetog Jeremiju nikakva posla u ruke ne uzima. Uoči ovog praznika po visovima iznad sela palile su se velike vatre. One su svecu put osvetljavale i u selo ga prizivale. Kad vidi kakvo mu poštovanje iskazuju, on selo blagoslovi i cele godine od zmija čuva. Zorom se izlazilo na majaluk ili jeremište. Celo selo odjekivalo je zvonjavom i vikom. I staro, i mlado uzimalo je u ruke sačeve, klepetuše, stare bakrače i po njima udaralo štapovima galameći. U toj gužvi gatare su glasno izvikivale bajalice kojima su zmije na mirenje sa selom pozivale. Zaklinjale su ih bratom Lazarom, a same se klele u kućevni pepeo da im seljani spletove, gujinjake i gnezda rasturati neće. I taj ritual je skretanje pažnje svetitelju da od sela nepomenice udalji. Jedan stari monah pričao mi je da taj običaj seže do paganskih Slovena. Iste su rituale sa istim ciljem izvodili samo što su se drugom bogu, zaštitniku zmijskom molili.

    Od otrovnica u račanskom kraju zna se samo za šarku i poskoka. Njihov ujed može biti smrtonosan kako za ljude, tako i za stoku. Po narodnom verovanju zmija je najopasnija kad zadahne žrtvu u usta ili ugrize među oči, iznad korena nosa. Tada spasa nema. Toliko su opasne da su i u kletvu ušle. Dušmaninu ili nemirnom marvinčetu kaže se: dabogda te guja zadanula. Kaže se i: šarka te šinula među oba oka. Guje prisojkinje su posebno opasne. Prisoji su predeli okrenuti suncu, a toplota čini jačim otrov zmijskih žlezda. Maro Resavkinjo, gujo prisojkinjo, pevali su iz vika planinci starinsku kajdu o lepoti neke devojke.

     Kad Čoveka ili stoku ujede zmija, pozove se gatara koja zna da obaje. Bajalica počinje rečima: Marijo, vrati svoj ijed tako ti neba i zemlje, tako ti vatre i vode. Posle bajanja ujedeno mesto dobro istrljaju smrdljivim korovom zvanim avtovina. Onim što ima cvast veličine tanjira koja se zrenjem preobraća u crne bobice. Verovatno je avtovina protivotrov dovoljno jak da čoveku ili životinji od zmijskog otrova život sačuva. Sem toga, Izgleda da zmije ne podnose miris tog korova pa gde ga dosta ima, ne prilaze. Ijed, jed, zeleni ijed, narodni je naziv za zmijski otrov. Poslednji poznati gujar pod Tarom bio je Miroslav zvani Ustaša. Moć da gospodari zmijama prenela mu je baba, Jelenka koja je svoja velika isceliteljska i vračarska znanja koristila samo za dobrobit seljana. Pričaju da je znala, ali nikad zle čini ni na koga nije bacila. Ustaši je drugovanje sa zmijama išlo od ruke. Znao je da baje i da sa njima razgovara. Kazivahu da on stane na sred livade, zazviždi i zmije sa svih strana prilaze. Na njega nikad nisu žalac okrenule. Viđali  su ga kako žustro ide putem, sagne se, nešto oko vrata savije kao đerdan i ide dalje. Kad priđe, zabezeknute komšije se razbeže videći da mu je oko vrata skolutana zmija. Smirivao ih je sve vreme im nešto tiho pričajući. Nauka kaže da zmije nemaju čulo sluha pa je neobjašnjiva njihova fizička komunikacija. Jednom je Miroslav sakupljajući seno našao golemu zmiju, smirio je i ostavio pod plast sena da komšijama pokaže. Dođe njegov sinčić i igrajući se po livadi ruku pod plast zavuče. Zmija ga ujede. Na njegovu vrisku dotrči otac. Videvši šta je učinila dozove zmiju i rukama je rastrgne. Smrću tog čoveka drevna veština gospodarenja opasnim gmizavcima pod Tarom je izumrla. Valjalo bi da je sačuvana jer kad umru običaji i verovanja, bude kao da je i selo umrlo. Ni po čemu ga tuđinac od drugih sela ne može razlikovati i upamtiti.

     Za razliku od običnih otrovnica i neotrovnih livadskih i šumskih, kućevne zmije smatraju se oličenjem dobra. Po narodnom verovanju one su, kao i krsni sveci, zaštitnici i čuvari kućnog ognjišta. Ima ih svaki dom. Najčešće žive ispod kućnog praga u kamenom zidu. Uvek su u slozi i miru sa čeljadima. Na kućanice niko ruku ne diže jer ko ih ubije, nesreću prizove. Korisne su jer se kao i ostale zmije hrane miševima. Čoveku iz Koprivne po imenu Matije kućanica se previše oslobodila i stala u kuću zalaziti. Jednom je nađoše kako spava skolutana na drvima ispod šporeta, drugi put na krevetu pored usnulog najmlađeg sina. Deca se stadoše plašiti da sama kod kuće ostanu. Domaćin ode i od gatare zatraži da mu učini oprost kako bi zmiju mogao ubiti. Ona ga odgovarala od nauma, a kad nije pomoglo nauči ga šta da radi. Kad je sledeći put izašla i sklupčala se na krevetu, domaćin je vilama iznese napolje. Zamahne da je odbaci, ali ona sklizne niz vile na njega. Izašla je iz avlije i okrenula putem ka izvoru zvanom Ćelija. Kad je sa puta sišla, on je ubije. Kao što ga je gatara nasavetovala, smeri joj pokrov crvenim koncem, iskopa grobić i na tom mestu je sahrani. Kažu, tako treba činiti jer se kućevna zmija članom porodice smatra. Posle desetak dana nova mu se kućanica pod prag naselila. Povezanost kućevne zmije i domaćinstva proizilazi iz verovanja da je u njoj reinkarnirana duša nekog od porodičnih predaka. Zato se o slavama i praznicima pred pragom ostavi pomalo od svakog jela i pića. To prinošenje žrtve je predhrišćanski način da se sa predacima ostane u vezi i obezbedi njihova naklonost i zaštita. Oni što ne pamte poreklo, običaje i tradiciju, kratko traju. Verovatno su baš zbog sopstvenog zaborava mnogi narodi nestali sa lica zemlje.

Uslovi korišćenja: Internet sajt i svi tekstovi, logotipi, grafika, slike, audio materijal i ostali materijal na ovom internet sajtu (u daljem tekstu: Sadržaj), jesu autorsko pravo ili vlasništvo Portala Pasaž, ili su na internet sajt postavljeni uz dozvolu vlasnika ili ovlašćenog nosioca prava. Korišćenje Sadržaja, osim na način opisan u ovim uslovima korišćenja, bez pisane dozvole vlasnika Sadržaja je strogo zabranjeno. Portal Pasaž će zaštiti svoja autorska prava, svoja prava intelektualne svojine i ostala srodna prava, kao i druga prava, u najvećoj meri dozvoljenoj zakonom, uključujući i krivično gonjenje.