Umetnost

Ja čak i ne znam da li sam uspeo: Milan Tucović

Posted: 11. septembra 2018. u 16:30   /   by   /   comments (0)

Septembar se u Gorobilju ne razlikuje mnogo od tog “zlatnog meseca”u drugim selima ovog dela Srbije, osim što jedan od  najcenjenijih sprskih slikara , a rođen je upravo ovde, tog meseca slavi rođendan, a kad je u pitanju životni put, normalno je da uz vreme uvek ide i mesto odakle smo ga započeli, a on ga je baš odavde usmerio ka umetnosti. Milan Tucović će ovog 13. septembra 2018. proslaviti 53 rođendan, pa iako je prošlo malo više od pola veka, čini se da, načinom komunikacije, ali i svežinom i iskrenošću kojom njegova umetnost priča sa nama, odavde nikad nije ni otišao.

Nedavno me  prijatno iznenadio razgovor sa jednom Valjevkom, ženom koja retko kada ide na izložbe, moglo bi se reći: ne prati umetnosti, koja je jedno svoje tvrđenje potkrepila Vašom izjavom iz jednog gostovanja na televiziji. U vremenu u kome trenutno obitavamo, a znamo kakvi su mediji, naravno da prijatno iznenađuje da ljudi još uvek tragaju i zapaze “ozbiljne” teme, iako nisu u sferi njihovih interesovanja, pa me zanima kako se odnosite prema tome da ste jedan od onih koje ljudi citiraju, moglo bi se reći u domenu životnih uzora?

-Skoro negde sam morao da preslušam jedan intervju koji sam dao, pre objavljivanja, jer su me ljudi koji su ga radili zamolili, i bio sam zbunjen: nisam prepoznao tog čoveka tamo koji je pričao, i od njega sam nešto naučio..Mislim da se sve to što mi pričamo, na kraju, razlikuje od onog što mi u biti jesmo. Mi se u stvari, kad govorimo, trudimo da budemo taj čovek što govori, ali ono ja duboko u nama nekad se i protivi tome što govorimo. Često su to što vam pričamo samo htenja kakvi bismo želeli da budemo, a ono jako, životno u nama se odupire, čak i tom našem govoru, našoj spoznaji .. Ako bih već trebao da kažem nešto na to da sam nekom uzor, najradije bih preporučio da mi ne veruju, jer svako  mora da prođe svoj put. To što ja govorim, to se stalno menja, iz godine u godinu, i daleko od toga da su to neke mudrosti i neka znanja. U tom trenutku mi se učini da je nešto lepo, ali i to se u sledećem menja. Ono  što mislim da bi ljudi mogli da nauče od mene to je radoznalost i spremnost da se promeni mišljenje, i da se promeni, ako treba, i način života, jednostavno: otvorenost da primimo život. Kad vidim neke svoje starije intervjue sam sebi zaista ne verujem.

Očito je, da takvim razmišljanjima koji kao parametar u oceni  sebe kao ličnosti, ili svog rada, načina života, uzima javnu ličnost ,uzrokuje  potreba za autoritetom: ne u smislu da sad kopirate nekog ili da budete nečiji plagijat, već prosto- čovek je biće kome je nužna neka vrsta autoriteta..Stoga, s obzirom na stanje u društvu, ne samo kod nas, očito je da imamo posla sa sumnjivim kvalitetima autoriteta koji nam se nameću putem medija , i  kojima se na kraju krajeva, unutar sebe niko više ne veruje..

-Da, to je to je tačna konstatacija: očito je da bolujemo od nedostatka autoriteta. Nisam nikakav pobornik teroja zavere, ali mislim da se svesno radilo na ruiniranju bilo kakve  vrste autoriteta, u bilo kojoj  oblasti.  Ipak, autoritet, govorim uopšteno o svim oblastima, ako nešto o nečemu kaže: do tog se nekada  držalo. Danas, mislim da je koroporacijama, multinacionalnim kompanijama, tom nečem što je, nezvanično-svetska vlada, a to je Novac, moneta, zarada, profit, upravo cilj da imaju jednu obezglavljenu masu, bez autoriteta. Svaki  je autoritet, u bilo kojoj oblasti, u izvesnom smislu i profet i  prorok  i vodilja, ali ipak mislim da je cilj uništavanje tih ljudi, tih ličnosti, da ih nema: da masa bude što više obezglavljena. Na našim nivoima ovde, u sredini u kojoj sada pričamo, imali ste sela u kojima se uvek znalo ko je sveštenik, ko je učitelj, i ko je, eventualno, veterinar, i to su bili autoriteti. Danas je sve to ruinirano, oboreno dole…

Na pitanje koliko je teško ostati dosledan, bez obzira na to što čovek, posebno onaj koji u sebi ima stvaralački nagon, a što je j sasvim prirodno, nekada pokoleba,  poklekekne, pa čak i odustane, Tucović je rekao:

-Ja čak i ne znam da li sam uspeo, a i mislim da svi ljudi za koje drugi govore da su uspeli, čak ni ne znaju da li su uspeli. Nema tu projekta i cilja, kao one popularne knjige: „Kako zaraditi milion ..za ovoliko..“.Sve te sračunate,kalkulantske karijere, mislim da padaju zajedno  sa nosiocima takvih karijera. Čovek treba da ide kroz život kao što rađa biljka. Zašto je neki kesten porastao veliki? Zašto je neka jabuka rodila? Zašto je neko žito dobro ponelo? Ne zavisi to puno od njegove volje, već prosto od sklopa mnogih okolnosti , i pre svega: od velike ljubavi prema nekom poslu. Mi slikari koji se družimo i pričamo- pravimo neke izložbe, a meni su sve to nužde, prisile, nešto što ne volim, a što moram, jer najviše volim da budem u ateljeu i da slikam, da sam u svom svetu, sa svojim prijateljima. Sad vidim- kada pravimo izložbe  u raznim gradovima, koliko je to narodu potrebno, koliko dopisuju moj autoritet, prepričavaju nekakve anegdote za koje ja znam da nisu istinite, jer je narod željan tih uzora, vodilja, da bi, na kraju rekao sebi: „ ej,pa poštenim radom može nešto da se napravi! „evo taj i taj čovek je nešto radio i napravio nešto svoijim radom..“  Narod to voli, i mislim da je to čak i zdravo. Opasno je za samog autora, ali je zdravo za narod. Jer, umetnost nije lična tvorevina, nije „Gorski vijenac“ samo Njegoševo delo,nego  je to krik jednog naroda, poezija jednog naroda, prosto: suma jednog naroda koju je on u jednom trenutku oseti, razumeo, kanalisao i izrazio. Tako  i mi koji slikamo: to nije samo moje, to je i vaše, vaša ljubav da to gledate, da podižete, na neki način, to što sam ja napravio, a to je i ulog da ta umetnička dela pravaziđu i same autore, epohu u kojoj su nastali i postanu deo nečeg univerzalnog.

Kad smo kod autoriteta, potom- stvaralaštva koja pripada nama koliko i Vama,  činjenica je, a nisam sigurna da li je to dobro ili loše, da smo mi nacija koja voli da se identifikuje sa upešnim ljudima, a potom mi takve ljude i svojatamo , pa iako nikad nisu kod nas bili na slavi, iako nikad nismo sedeli u kafani do zore, ili pomogli jedno drugom u rešavanu nekih problema, takvi ljudi su uvek „naši“. Ono toplo i prijateljski, porodično čak, „naš“ je Novak Đoković, pa „naš“, požeški- je i Milan Tucović, pa je Tucović i „naš , sa zlatiborskog kraja“, pa kad odete u inostranstvo postajete „naš“ srpski…Da li ste Vi u bilo kom delu sebe svesni da ste „naš“..?

-Sad me pitate jedno vrlo dirljivo pitanje. Kad god odem, i kad otputujem negde, što bi rekao Vasilije Veliki- sva je zemlja Božija, svugde je moja zemlja, ali ne mogu da se oduprem vezanosti za „svoje“: gde je čovek prvu vodu pio, to je mesto koje nas određuje. Nauka je to takođe dokazala, i činjenica je da vas poreklo  u smislu teritorije odakle ste krenuli u život, i vodi putem formiranja kao ličnosti. Zaista ne bežim od toga, i mislim da su ljudi, ako dođu do nivoa da su stvaraoci, nekako dobro raspoređeni, jer da je po moćnicima, svi bi bili rađani u Njujorku i Londonu. Lepo je roditi se i u nekoj zabiti, biti deo tih ljudi, i na kraju krajeva to i znači tim ljudima. Stalno pričam o tome da je jedan od najvećih reditelja XX veka, Andrej Tarkovski, rođen u jednom selu koje se zove Zavražje.  Mi imamo termin „Bogu iza nogu“ , ali ovo je –Zavražje, i najveći reditelj jednog veka je tu rođen! Na kraju krajeva, lep je osećaj kad neko za vas kaže: „ej, ti si naš!“. Lepo je negde i nekom pripadati! Ne sme čoveka to da limitira, da mu određuje svest, da on bude neki od onih lokalpatriota koji su vezani samo za jednu sredinu, ali je lepa ta svest da je on odnekud ponikao, i da ima gde da se vrati. Ima jedna fantastična pesma Konstantina Kavafija: „Itaka“ , u kojoj se kaže, nešto kao: kad pođeš na to daleko putovanje,videćeš ovoga, onoga..videćeš svoj duh u ukusima i mirisima..i kad se star i umoran vratiš na Itaku,nemoj se na nju ljutiti što je siromašna, ona što je imala, ona ti je dala: dala ti je to putovanje! To znači: pripadati jednoj sredini, zajednici , u suštini je velika stvar.

Pored mesta porekla ,porodičnog vaspitanja, čoveka određuje i obrazovanje.  Često se u razgovorima pozivate na citate, sećanja na filmove,poruke i nauk iz nekog drugog umetničkog dela kojim pojašnjavate misao, a ta vrsta porekla, onog duhovnog se oseća i u Vašim slikama…

-Meni je to jako važno. Čak i ne smatram to nekim posebnim obrazovanjem, već jednom ogromnom ljubavlju prema drugim umetnostima, naukama, drugim duhovnim saznanjima, pa čak i fizičkim, telesnim saznanjima. Prosto- to je ljubav prema tvorevini, kompletno, i nikad nekako nisam razlučio te stvari: šta je moje, šta je tuđe. Ako smo sad pomenuli Kavafija koji je misao o rodnom kraju tako divno izrazio: to je takođe moje, naše,to je nešto čemu smo se obradovali, i ..idemo dalje. Tako da ja,  prosto volim umetnost, volim druge umetnike,  uživam u tome, i nisam od onih ljudi koji je opterećen samo sopstvenim radom. Na kraju krajeva, i ovim sam počeo da se bavim voleći druge. Umetnost koju svet poseduje vekovima su samo različite forme ispoljavanja jednog te istog, svi smo mi ovde izgrađeni od onih pre nas, a i posle nas dolaze drugi koje ćemo mi izgraditi, i to je jedna velika odgovornost u ovom Postojanju.

M. Nikolić/ naslovni foto: novosti.rs