Društvo

I bi fešta Svetog Vlaha, i bi Dubrovnik….

Posted: 2. marta 2019. u 13:29   /   by   /   comments (0)

Istorija duga preko hiljadu godina, prepuna fantastičnih priča, bogata kultura i tradicija, gostoprimljivi ljudi  –  obeležja su Dubrovnika danas.

Autor: Boban Markotić

Novi gošpari na Stradunu

Najvažniji dani u godini u  Dubrovniku su iza nas. Prvi februarski dani ličili su na one jesenje uz vetrovito i kišno vreme.  To nije sprečilo hiljade ljudi i turista da dođu na Stradun, mnogi sa zastavama i barjacima, neki odeveni u tradicionalnu narodnu  nošnju, zadovoljnih lica, i svi oni slave jednog, ali vrlo posebnog stranca. Da, festa je Svetog Vlaha, zaštitnika Grada. Mogu reći da Dubrovnik  nema sveca zastitnika, nego Sv. Vlaho ima Dubrovnik. Prvu feštu sam stvarno doživeo jednog kišnog februarskog dana polovinom osamdesetih godina. Moram priznati da mi je tada kao desetogodišnjaku sve to izgledalo pomalo nestvarno i nisam mogao razlučiti radi li se o festivalu folkora, ili i o verskoj procesiji. Tako praktično u prvih par minuta uočite osnovne osobine Dubrovnika. Ovde ništa nije neobično zbog raznobojnih kostima, pušaka trombuna, uređenih festanjula, i ako ste dovoljno otvoreni prema domaćinima oko sebe, uzvratiće se predusretljivošću domaćina. Sa iskustvom dolazi i znanje. Sa životom sam i sam počeo istinski uvažavati dan svih dana  u Gradu. Od tada u turističkom bedekeru moje majke Dubrovnik je upisan kao nešto što se mora obavezno videti i doživeti a ne samo kao aerodromska čekaonica između dva leta.

Posle tog februarskog dana bio sam u Dubrovačkoj župi više od dvadesetak puta i uvek sam pokušavao i uspevao ispred Kneževog dvora, neobične barokne palate  napravim turištičku fotografiju tipa  – bio sam ovde. Svaki put bih zamolio strance da me fotografišu u turističkoj pozi ispred te po meni najlepše zgrade u Starom gradu.

Festa svetog Vlaha 2019

Primetno je da 364. dana u godini turisti iz celog sveta dolaze ne bi li se divili drevnom gradu a samo jedan dan u godini stanovnici  grada i zemalja regije stižu u Grad kako bi se poklonili jednom strancu.  Da Sv. Vlaho je bio Jermenac. U  Dubrovnik stiže  972. godine.  Dočekan je raširenih ruku,  i zahvaljujući njegovoj umešnosti  Grad je odbranjen od mletačkih ratih brodova.  Više od hiljadu godina kasnije tačnije po 1047. put 3. februara 2019.  grad je proslavio  Feštu sv. Vlaha u čast stranca koji je spasio grad.  Feštu su ove godine potpisali feštanjuli Ivica Lončarić i Pero Butijer,  rektor crkve sv. Vlaha Toma Lučić i biskup Mate Uzinić.

Uobičajeno i ovogodišnji program  Fešte čiju je lepotu i duboko značenje za ljude dubrovačkog kraja  prepoznao ceo svet, već je počeo 1. februara trodnevljem u crkvi sv. Vlaha a izvan verskih okvira pripremljen je bogat kulturno  –  umetnički program koji prati Feštu Svetog Vlaha.

Dubrovacki trobunjeri na festi…

Međutim zbog kiše koja je u Dubrovniku  neumoljivo  padala tog nedeljnog dana,  svečano slavlje u čast sv. Vlaha održano je u katedrali, koja je bila premala da primi brojne goste koji su došli  na Feštu nebeskog zaštitnika grada.  Pored crkvenih velikodostojnika u euharistijskom slavlju prisustvovao je i gradonačelnik Mato Franković i državni vrh Republike Hrvatske sa predsednicom  RH i  predstavnicima Vlade. Od neočekivane kiše i bure turisti su se branili  toplim džemperima i kišobranima.  Učinilo mi se da su ljudi na Stradunu krenuli u  planine a ne na obalu mora. Unutar restorana i kafića osećala se prava  živost.  Ovde su sedeli pretežno mladi gosti.  U nedalekoj,  Gradskoj  kavani, puno.  Odavno nema onih stolova  –  postolja od starih singer mašina. Sada su tu udobne garniture i stolice od bambusa, a konobar  nema problema u pronalaženju slobodnog mesta za mene. Pored mene sedi grupa ljudi koja oblačenjem odudara od uobičajenih  gostiju u kostimima  renesansnih  dubrovačkih  trubadura.  Primećujem i  gitare pored njih.  Kažu da više onako za svoju dušu nastavljaju tradiciju nekadašnjih dubrovackih trubadura kakvi su bili članovi poznatog ansambla  “Dubrovački trubaduri“ koje su predvodili kompozitor  Đelo Jusić i pevač  Ibrica Jusić.  Đelo Jusić je odavno u penziji,  dok  za  Ibricu ne znaju gde je. I upravo tih dana gradski većnici su odlučili da Đelo Jusić bude dobitnik nagrade Grada Dubrovnika za životno delo.  -„U prave ruke“  –  prokomentarisah odluku,  onako više za sebe.

Uprkos kiši i lošem vremenu preko Straduna je prošao i deo barjaktara, dubrovački trombunjeri,  te  festanjuli koji su    privlačili  opštu paznju. Ipak zbog jakog  pljuska procesija je prekinuta.  Nakon što je fešta otkazana na Facebook  grupi  „Dubrovnik nekad“ objavljena je fotografija iz 1930. godine  koja pokazuje kako je za Svetog Vlaha  nekada Stradun bio pun  čeljadi bez obrira na vremenske neprilike, i kako se procesija ipak održala.  Ali, vremena su se promenila.  Svečana atmosfera na lovorikama ukrašenom Stradunu  nastavila se u  kaficima i tavernama ljubaznih  domaćina uz  popuste povodom  praznika.

U  duhu jubileja

Godina 2019. je posebna,  jer u njoj  Dubrovnik  obeležava 40. godina od kada je celi istorijski kompleks  Starog grada uvršten na Listu svetske kulutne baštine  UNESKO – a,  zatim 10. godišnjicu  uvrštenja  Fešte svetoga Vlaha  na Listu nematerjalne  kulturne baštine, 70. rođendan  Dubrovačkih  letnjih igara,  najveće domaće  muzičko scenske manifestacije, 600. godina od podizanja  Orlandovog stupa  zbog čega je i ova godina proglašena Orlandovom godinom.  Osim toga Studentski teatar Lero slavi 50. rođendan.  Ali, i osobe koje su deo Grada bilo iz istorije ili sadašnjosti,  od Iva Vojinovića,  Vice  Bune, slikara Josipa Pina  Trostmanna, muzičke dive Tereze Kesovije, mladi kreativni bračni par Pero Klaić i Lena Šutić  –  Klaić i posebno su ponosni na švajcarsku čokoladu koja nosi ime Ragusa po Gradu.

Ispred Kneževog dvora

Tokom petodnevnog  boravka u gradu krenuli smo u upoznavanje istorijskih kadrova u Starom…  Odlazim prvo da se upoznam sa bogatom tradicijom  obnovljene  Biskupske palate, nekadašnjeg doma vlastelinske porodice Sorkočević  koja je jedan od najmonumentalnijih i  najboljih primera stambene kulture starog Dubrovnika.  Nakon kratkog obilaska palate, ambijent su dodatno ulepšali izvođaci muzike srednjeg veka i renesanse.

Orlandov stup je nakon restauracije na svom mestu, Crkva sv. Vlaha, Knezev dvor.  Spoljni izgled građevina odaje utisak dobrog održavanja i za svaku je pohvalu.

Samostan Male Braće ( što su Beograđani davno preinačili „Kod malih burazera“ ) otvorio je vrata za putnike  namernike. Tu je najstarija apoteka u Evropi,  ne po osnivanju,  već po kontinuitetu  jer radi od 1317.  godine do danas.  Dakle pune 702. godine.  Posle Drugog svetskog rata i uspostavljanja tzv. nove  narodne vlasti  apoteka je nacionalizovana i danas radi u okviru Apotekarske ustanove Dubrovnik. Apotekari će ljubazno odgovoriti na sva vaša pitanja.  Muzej apoteka je bio najposećeniji muzej u bivšoj Jugoslaviji, sa 300.000 grupnih agencijskih poseta. Tu pored apoteke ima i slika , predmeta od srebra, skulptura od kamena i glavna arhiva. Crkva je istorijski  jako vredna, jer je građena u 14. veku.  Istina ovo nije njen prvobitni izgled jer je posle zemljotresa barokizirana i po tome je jedinstvena u Dalmaciji. Biblioteka ima 60.000 jedinica, a ono što je posebno ističe jesu rukopisni fondovi. Tu se čuvaju dela i dubrovačkih književnika i pesnika. Čuva se i vredan muzički arhiv svetskih rariteta  –  Sokorčević u autografijama, Mocart, Betoven…

Gotičko –  renesansna palata Knezevog dvora nesto je što se ne propusta.  Tresla me je trema kada sam ulazio u ovo zdanje. Imao sam mnogo pitanja,  te kako ću, te smem li da slikam. Nije bilo mesta za odgovore.  Ljubazni kustosi bili su više nego predusetljivi.  Dvor je jedan od najznačajnijih spomenika svetovne aritekture ne samo u Dubrovniku,  nego na celoj jadranskoj obali.  Svoj današnji  izgled duguje brojnim i viševekovnim prepravkama i dogradnjama nastalim u njenoj burnoj istoriji.  Na mestu današnjeg  Dvora već u ranom razdoblju dubrovačke  istorije počela se graditi odbrambena građevina, a u Statutu iz 1272. godine spominje se kao kastrum. Godine 1296. spominje se kao kastellum  –  kaštel, dakle tvrđava. U 15. veku došlo je do težnje da se ova građevina ulepša.  Tako je nakom požara koji ju je poharao 1435. godine koji je potpuno uništio staru zgradu dubrovačka vlada odlučila, podići novu,  znatno lepšu palatu.  Izgradnja je poverena Onorfiju della Cava , graditelju iz Napulja,  koji je već ranije bio angazovan u Dubrovniku  u izgradnji vodovoda.

U prizemlju i danas stoji spomenik Mihu Pracatu,  zaslužnom građaninu, koji je tu postavljen odlukom Senata 1638. godine.  Bogati pomorac s Lopuda ostavio je svoje veliko blago državi i jedini je građanin kome je Dubrovačka  Republika u hiljadu godina svoga postojanja podigla spomenik.

Osim kneževog  kabineta i njegovih privatnih odaja, obilazimo i sobe gde je zasedalo Malo veće, kao i dvorane za primanja i audijencije.  Dvor  je bio sedište i državne administracije a u njegovom kompleksu bila je oružana,  skladište baruta,  prostori za stražu i tamnica. Knez koji je vladao samo mesec dana nije mogao napuštati dvor osim u službene svrhe.  Svake bi večeri primao ključeve gradskih vrata na čuvanje a ujutro bi ih uz ceremonijal vraćao.  Danas je u Kneževom dvoru Istorijsko odeljenje  Dubrovačkog  muzeja. Osim stilskog nameštaja, tu su brojni portreti  i grbovi dubrovačke vlastele, slike starih majstora, numizmatička,  zbirka kovanog novca Dubrovačke republike, originalni ključevi gradskih vrata i niz kopija vaznijih državnih isprava.

Dragulji Dominikanskog samostana

Usledilio je obilazak istočkog dela grada gde se smestio veliki građevinski kompleks Dominikanskog samostana. Ovaj prostor je jedan od najznačajnijih  dubrovačkih arhitektonskih  sklopova i jedna od največih riznica kulturne i umetničke bastine grada Dubrovnika. Dominikanski  red osnovao je ovaj samostan  još 1225. godine dok se izgradnja crkve i samostanskog kompleksa, znatno odužila, pa su samostanska crkva i zgrada samostana dovršene u 15. veku kada je čitav kompleks ušao u sklop gradskih zidina čineći sa njima celinu.  Sama  crkva je jedna od najvećih  gotičkih građevina  na istočnoj obali Jadrana. Današnji samostanski kompleks poprima svoj konačni oblik u 15. veku gradnjom sakristije, kapitularne dvorane i trema klaustra. Sakristiju je 1485. godine radio poznati dubrovački graditelj Paskoje Milićević. Ljubaznošću  opata upoznao sam se sa bogatom bibliotekom samostana, te brojnim rukopisima i dokumentima.  Zbirka umetnina je vrlo bogata, a među njima  posebno mesto zauzimaju najbolja ostvarenja dubrovačke slikarske škole 15. i 16. veka s delima Lovre  Dobrićevića, Mihajla Hamzića i Nikole Božidarevića.  Među stranim umetničkim delima posebno se ističe veliko slikano raspelo znamenitog mletačkog slikara Paola Veneziana iz 14. veka te oltarna platno  sv. Magdalene, delo Ticijana i njegovih pomoćnika iz 1550. godine.  U vitrinama se čuvaju i srebrenine, koje je samostanu darovao srednjevekovni  srpski kralj Milutin.  Samostan danas ima šestoro fratara i rado ugosti hodočasnike iz sveta uz prethodnu najavu.  Ponosni su na dvoriste samostana u čijem vrtu  uspevaju domaće  pomorandže  a limunovi dostizu tezinu i do pola kilograma po plodu.

Grupe turista  organizovano u pratnji lokalnih vodića ili u svojoj režiji posećuju i Sabornu crkvu Svetog  Blagoveštenja koja se nalazi nedaleko od glavne dubrovačke džade u Ulici od puča. Pravoslavna crkvena opština u  Dubrovniku  formirana je 1790. godine  a postoje i još dve crkve: ona na  Boninovu, posvećena Svetom Arhangelu Mihailu, sagrađenu 1837. godine, i manju na Posatu, iz 1800. godine  posvećenu  Velikomučeniku  Georgiju.  Preko puta dubrovačke bogomolje nalazi se Muzej ikona od 1953. godine. Među 250 ikona  nalaze se i slike Vlaha Bukovca, slika Ruđera Boškovića i dve biste Ivana Gundulića i Vuka Karadžića. Crkvena biblioteka čuva preko 12.000 knjiga. Vernika ima. Službe su redovne. Posebno su, priča nam dežurni crkvenjak, ponosni na saradnju sa gradskim vlastima Dubrovnika  koja je dobra i obostrana.

Sve što je vredno videti u starom gradu nalazi se i na obližnjoj  pijaci na Gundulićevoj poljani, kojoj je uobičajena celodnevna živost.  Prodaje se i kupuje bukvalno sve od hrane i lokalnih poljoprivrednih proizvoda, domaćeg prošeka  –  vina i rakije loze. Maslinovo ulje, takođe, i to ono: ceđeno na hladno. Dve mlade žene nude balice salate, raštiku – blitvu, tu je i raštan. Od voća tu su smokve i sirup od šipka,  odnosno nara.  Neopisiva je gužva.  Koliko god da pitate Dubrovčane  kako sada žive dobijate sliku koja se razlikuje generacijski. Oni najstariji  pričaće vam kako su penzije skromne i kako su naučili skromnije živeti.  Ne treba im nesto posebno,  još ako imaju prilike da  dodatno i zarade, svaki prihod dobro dođe.  Jedna pozitivna i vesela Dubrovkinja  priča nam kako joj je peznija 2400 kuna ( prosečna )  a same režije su joj 1200 kuna.  Znači ostane joj 1000 kn za život, u prevodu:  tek toliko da pripremi par obroka.  I onda, da bi se izgurao celi mesec mora se dodatno  raditi, pa taman i čuvati decu  kako bi se mogli izdržavati.  Mladi, opet ,utisak je gledaju da odu, makar privremeno na studije u Zagreb. Retko se ko vraća. Dolaze u grad drugi ljudi koji se uklapaju u nov način života, u sredinu u koju su došli živeti.  Ugostitelji kojih  ima i  iz zemalja regije  pričaju nam da se može pristojno živeti od zarade i bakšiša pod  uslovom da imate obezbeđen  stan i hranu od poslodavca.  Osim turizma veliki problem imaju i građevinari zbog nedostatka radnika,  poslovi im stoje, a nove ne mogu preuzeti  sa kapacitetima koje imaju. Pola u

Gradska kavana u Dubrovniku

šali pola u zbilji kazu nam da će u dubrovačke  restorane stizati kuvari sa istoka,  a na gradilišta Indijci….

Grad živi svoj život.  Prigradska naselja su sređena kao i sela.  Ulice umivene i obnovljenje i pored velikog broja automobila.  Gradski prevoz besprekorno  funkcioniše.  Gradonačelnik Mato Franković energičan mladi političar u okviru svojih poslova čini sve kako  svaki dubrovački kutak ne bi bio zanemaren. Privatne  kuće su, takođe, održavane a dvorišta puna plodova mediteranskog voća.

Hoteli s velikim brojem zvezdica.  Excelsior, Argentina, Belvedere. Vidimo  da se i Hilton obnavlja, svake godine se ulaže, u Libertas se ulaže. Čujemo da i u privatnom smeštaju ima oko 20.000  postelja.

Na prostoru Dubrovačke županije  prolaze automobili sa prepoznatljivim oznakama i tabličama  DU, ali sem registracijskih tablica iz susedne Bosne i Hercegovine, i stranih – evropskih, sreli smo dosta vožila sa crnogorskim i albanskim  registracijama.

Pošto Dubrovačkoj županiji pripada i ostrvo Korčula, da kazem da su izleti potrajali i u spomen  kući poznatog  moreplovca Marka Pola. Bilo je vremena svratiti i do Pelješca na prvi šampanjac Pelješku perlicu i vinariju Putniković jednu od najstarijih zadruga s vinorodnog  Pelješca. Iako se u Dalmaciji ne proizvodi puno šampanjca, kvalitetom ne zaostaju sa onim u zemljama regije ali i šire,  a od Pelješke perlice  – najnovijeg  lokalnog aduta očekivanja su velika. Jedva čekam sledeću posetu!

Svakako da treba posetiti  Cavtat i mala mesta kao  što su Slano, Mlini i Kupare.  Sve su to prelepa mesta  s atmosferom Provanse i Toskane, sa mnogo uređenih  kamenih kuća.  Koga ne mrzi može i do aerodroma Ćilipi. Vredni građevinari rade na potpunoj rekonstrukciji ove vazdušne luke čija novosagrađena aerodromska zgrada ni malo ne zaostaje sa onim u evropskim metropolama.  U Konavlima možete uživati u apsolutnom miru i tišini, i u okolini brati nar, ruzmarin i kadulju… U Konavovskoj kući – etno restoranu možete da probate  autohtone lokalne specijalitete.

Iz Cavtata gledam na horizont, ispred mene su krovovi Dubrovnika, dovoljno da se misao ogreje  i nostalgično zatreperi. Vreme prošlo i vreme sadašnje u vremenu budućem ukrštaju se ovde.

I kada mi sve oduzmu, najveće blago mi ostaje – ostaju mi uspomene. Imam li ovde s nekim da podelim to osećanje ?

FOTO:  Lična arhiva i Božo Radić – HANZA MEDIA; Naslovni foto: Fešta Sv. Vlaha, plakat