Muzika

The Highlanders u izboru mogućnosti punoletnog građanina

Posted: 30. novembra 2016. u 02:10   /   by   /   comments (0)

Razlog kašnjenja teksta sa rođendanskog koncerta The Highlandersa održanog u Gkc Užice 25. novembra nema opravdanje , ali ima razlog, a on je izrečen u jednom neformalnom ćaskanju nekoliko meseci ranije, kada se Shommy boy vratio na početke benda. Naime, The Highlanders su prvi koncert održali 29.novembra u nekoj drugoj državi, na nekom drugom mestu i nekim drugim povodom, a sve se u stvari dogodilo u istom prostoru u kome smo u petak uveče, u kasne sate uz žestoku svirku u drugom delu koncerta jeli Snežinom rukom napravljenu rođendansku tortu, leta Gospodnjeg 2016.  To da li je bilo u Domu vojske ili Gkc, za Dan republike ili nešto pre njega, nama nije bilo bitno, jer muzika je ostala ista. Kao što je prilikom pozdravnog govora na početku rođendanske svirke rekao Živko Ivković, šezdesetpetogodišnji roker iz Šabca koji neuništivom energijom još uvek prati posustalu rok scenu:uz psihodelik rok smo odrastali, s njim živeli , a on nas je i oblikovao  u ovakve kakvi smo sada, tako je i bilo: uz The Highlanderse smo shvatili da smo ostali isti. Kad kažem: muzika je ostala ista, ne mislim da se ovde radi o publici nostalgičara, rokera izgubljenih u vremenu koji odbijaju da odrastu i prilagode se, već onim ljubiteljima muzike koji još uvek vole, znaju da razlikuju i cene zvuk gitare, bas gitare, ritam bubnjeva uklopljenih u melodiju koju prati Tekst, ( u prevodu za mlađe: deo muzičke numere koji može da se izrecituje i pred nastavnicom srpskog a da se ne postidi, jer ima Smisao).

408Ljudi koji prate The Higlanderse odrasli su uz muziku koju ovaj užički bend održava od svog nastanka, tako da nije to bilo nostalgično podsećanje, već u pravom smislu oživljavanje istorije:  i rock and rolla a i Užica. Budući da Shommy boy &Company, odnosno bivši i sadašnji članovi benda svojim upornim trajanjem na rock and roll sceni Srbije čine da se ova muzika čini jučerašnjom, a ne istorijskom, doprinelo je utisku da je „bajato“ fensi izraz za  lenjost duha kojom se današnji trendovi odlikuju. Zajedno sa Milošom Milojevićem, alias Shommy boy za sam početak nastupila je sadašnja postava. U nešto laganijem ritmu pravog rock and rolla prštala je antologija: One Of These Days, I Don’t Need No Doctor, Fresh Air,Somebody To Love , You Keep Me Hangin’ On, Long Time Gone, One Way Out, Maggie Mc’Gill…, a onda je pred samu pauzu ritam pojačao dr Selaković sa kongom na numeri Tobacco Road, tek da nagovesti šta nas čeka u drugom delu. Pauzu,koja nije bila odmor za publiku, podgrejao je požeški bend Deja VooDoo sa svojim rok bluz repertoarom. Nakon pomenute torte, svećice sa brojem 18, i fotkanja sa osobljem Gkc koji je eto, nakon 18 godina doživeo da zaslugom Shommy boya od Doma vojske doživi raspad, tranziciju i restruktuiranja, skraćeno: transformaciju ugodnu opštem kulturnom ukusu , počela je prava rock and roll žurka. Na bini su se smenjivali stari članovi benda koji su dopunjavali sadašnju posadu svima vidljive užičke Atlantide, čineći da i onako žestok zvuk ovog benda dobije opipljive obrise orkestra, pa se tu našla i viola Vladane Abramović u rok aranžmanu. Bivši članovi benda: Miroslav Papović – Papa Skyhawk (bas gitara), Dragan Čučković – Čučak (akustična gitara), Dragan Virijević – Draganče (klavijature), Predrag Pavlović Peđa (saksofon), Branko Aranđelović Ara (gitara), Dragan Marković Marka (gitara) i Miroslav Selaković (konge) , pokazali su da u rock and rollu ne postoji nešto što se zove “biti u formi”, jer “jednom roker, uvek roker” znači svirati i nakon pauze isto kao i na početku. U ovom delu čuli smo nešto tvrđi rock and roll, kako priliči kasnim satima i bendu sa renomeom psihodelije, te su na repertoaru bile i numere: Bertha, Children Of The Revolution, White Bird, White Rabbit, While My Guitar Gently Weeps, Furthеr On Up The Road, Marjory Razorblade . Koncert se iz Radhouse Blues-a razvio u Walkin’ My Shadow završio sa Get On Top , a na kraju svega shvatili smo da smo dobili i Sympathy For The Devil  .

465Dakle, iza The Highlandersa ostalo je upisano 18 godina staža. Shommy boy je , kao jedini koji je od početka tu,zapamtio i dobre i loše strane, i vremena i benda koji je, zahvaljujući njemu i opstao. Pitali smo, šta je to najlepše što pamti za sve ove godine:

-Najlepše je ovo što se dešava sada. Divno je kada vidiš da ideja o ovakvom bendu nije bila uzaludna. Kada kažem „ovakvom“ mislim na svu tu emociju i energiju koju delim sa članovima benda na bini i naravno sa publikom. Mi smo pre svega koncertni bend, ne sviramo „tezge“ i ne spadamo u tezgaroške rok bendove koji svojim repertoarom hoće da podiđu publici, a to je mač sa dve oštrice jer u tome nisu originalni i nisu jedini. Publika to vidi, prepozna kada na bini nema emocije. Pa ipak, najlepše što pamtim su turneje i koncerti koje smo održali u poslednje vreme. Bili smo na internacionalnom džez festivalu „Nišvil“ i to dva puta, imali smo turneju po Vojvodini, po Istri u Hrvatskoj, nastup na Arsenal festu u Kragujevcu… i publika te uvek dočeka sa pozitivnom energijom, možda ne od početka ali kasnije te „provale“ definitivno. Kada si na bini i daješ sebe 110%, to je prava stvar, čista meditacija.

041A da li postoji li nešto što treba zaboraviti ili čuvati kao opomenu da se ne ponovi?

-Uvek postoji neki težak period za bend. Imali smo ih i mi, naravno. Ali, zapravo od takvih stvari se ne možeš sačuvati. Poslednja loša stvar se desila pred turneju po Vojvodini 2014. godine, kada smo je morali otkazati zbog problema sa tadašnjim basistom koji se odao poroku. Ali srećom naišli smo na razumevanje kod vlasnika klubova, pa smo tu turneju odsvirali na proleće 2015. godine kada smo konsolidovali redove. Zapravo od tada smo u ovoj postavi:

Ignjat „Iggy“ Milićević – klavijature, bas klavijatura i vokal

Mirko „Mr. Cream“ Kremić – gitara i vokal

Dragoljub „Matt“ Zumberović – bubnjevi

I naravno,  gitara, slajd gitara, vokal i usna harmonika su moja zaduženja.

Koliko se i šta,  osim članova benda koji su kroz njega prošli, menjalo tokom karijere benda?

-U principu, mi smo uvek imali profesionalan pristup našim koncertima tj. nastupima. U tome smo uvek napredovali i mislim da je to jedini dobar recept i jedini ispravan pristup. To je i rezultiralo time da nas publika ozbiljno shvata a nastupima na velikim festivalima i u većim prostorima to i pokazujemo. A svakako, menjale su se  godine…

U The Highlanders-ima si od početka. Koja je to pokretačka energija koja može da zadrži želju da se u onim najtežim trenucima, a verovatno ih je bilo, ne kaže: e sad je dosta!?

-Veruj mi da mi to nikada nije palo na pamet. Još uvek energija postoji. Uvek ima ta želja da „održavamo plamen“. Kao Olimpijci.

Stil muzike koju svirate sigurno da pamti bolja vremena u smislu pobornika i sledbenika. Da li može, i u kom smislu, da se kaže da je i u ovom vremenu muzika koju svirate „živa“?

-Mi smo na misionarskom zadatku. Tu pre svega mislim na poruke koje šaljemo svojim tekstovima, odnosno to nisu naši tekstovi ali verujte da ih osećam kao svoje. Uz njih sam odrastao i lično ih doživljavam. Oni su puni poruka mira i ljubavi a te su teme uvek aktuelne. Ali ono što doživljavamo povremeno posle naših koncerata, kada ti priđu i kažu da do sada nikada nisu uživo čuli „tu“ pesmu i kako su im krenule suze na oči, to nema cenu. Tako da je ta muzika koju mi sviramo „psihodeliju pomešanu sa teškim notama bluza i roka“ i te kako živa! Dokle god se svira. To je zapravo temelj moderne rok muzike i to je već klasika, a dokaz za to su The Beatles koji su već odavno ušli u školske udžbenike.

Kada se osvrneš unazad , postoji li nešto što si, kada su u pitanju The Higlanders-i , planirao ili želeo, a nisi ostvario?

-Mislim da ne postoji. Ovo je to, trenutak. A sve što treba da se desi desiće se.

Sada kada je bend „punoletan“ koji su planovi za „odraslog čoveka“?

-Planovi su da se nastavi za koncertnim aktivnostima, znači po starom… Dobra stvar je u tome što smo svi u grupi profesionalno ostvareni i da su The Highlanders jedna oaza dobrog raspoloženja i emocije, a to nam svima treba.

Imamo poziva za sledeću godinu, i to veoma interesantnih, ali o tim stvarima ćemo kada se budu desile.

Keep The Flame And Don’t Forget To Boogie!

M.Nikolić