Umetnost, Vesti

Emilija Teofilović: Identitet u funkciji lika

Posted: 8. maja 2018. u 11:54   /   by   /   comments (0)

Izložba radova Emilije Teofilović nastalih, kako je autorka rekla „spajanjem na prvi pogled nespojivih elemenata: olovke, tuša, ugljena, akrilne bolje  i pastela“ otvorena je Gradskoj galeriji Požega u ponedeljak 7. maja i trajaće narednih mesec dana. Postavkom pod nazivom „Radovi na papiru“ Emilija se prvi put predstavila publici kroz samostalnu izložbu, i ovom prilikom izložen je i njen rad koji je, putem konkursa, odabran za postavku odabranih radova narednog meseca u Muzeju savremene umetnosti „Kika“ u Južnoj Koreji.

-Noseći elemenat u crtačkom polju Emilije Teofilović je portet, ljudsko lice, sve ostalo je njegovo okruženje.Poput kakvog fantastičnog hroničara, ova umetnica vaskrsava i re-kreira jedan svet zaboravljenih ljudkih lica. Skup tih glava čini jednu opuštenu familiju, čudesan kor. Kroz anatomske dislokacije umetnica deformiše kako bi tečnije sagledala realnost ljudskih lica. Međutim, njen cilj je ne da prikaže ljudsko lice kao takvo, već silu koja je to lice stvorila- utisak je Dragana Jovanović Danilova , koji je otvorio izložbu i napisao predgovor katalogu, o radovima koje je Emilija odabrala za ovu postavku.

Umetnica kaže „da se trudi da ljudske likove predstavi po nekom svom unutrašnjem doživljaju, a da njen lični utisak ne bude dominantan, već da se svako posmatraču ostavi sloboda da sam doživi karakter predstavljenog saglasno svom viđenju ljudi i razumevanju umetnosti“. Sledstveno ovome,  jako joj je, kako kaže „važna percepcija ljudi , budući da različitim tumačenjem i sama nadograđuje svoje polje posmatranja“.

-Ovim radovima, na neki nači, bavim se pitanjima identiteta:  i onoga koji stvara:umetnika, posmatrača, ali identiteta same umetnosti , promišljajući: šta je zapravo sama umetnost,  i na  osnovu čega se sve to stvara njen identitet- rekla je Emilija.

Radovi su, uglavom rađeni na akvarel papiru,osim dva od njh koji su za podlogu imali foliju, odnosno stari reklamni materijal.

Emilija kaže da je „lice, lik , postalo dominantni deo naše stvarnosti“, počev od toga kako se prema njemu odnosimo, samim uvidom u vizure sopstvenog lica, pa do toga, „da u krajnjem, naše lice , u velikom delu, na ovaj način stvara naš identitet“.

„Najbolji Emilijini radovi nalaze se na samoj granici između figurativnog i apstraktnog, tamo gde njena linija sledi neku svoju zaumnu mislenost. Ta linija nas ne podučava, ona ništa jasno ne definiše niti obrazlaže, ona samo izaziva treptaj srca, kao muzika, ona nešto govori našim nervima, a govori tako zato što je i sama nervna. Radovi Emilije Teofilović nam najviše donose tamo gde joj uspeva da s ritualnom lakoćom izgradi setnu poemu o pozorišnoj stvarnosti ljudskih lica, ali i maski: tamo gde joj polazi za rukom da svoja lica okruži kooraturom fluidnosti i obolom nečeg ezoteričnog. A ezoterično je nešto unutrašnje, tajno, skriveno, dostupno samo posvećenima“- stav je Drgana Jovanovića Danilova o ovoj izložbi, uz preporuku da se „uz gledanje čovek pokuša uživeti u svoj i svet tuđih lica koja jednako rečito govore o istoj stvarnosti u kojoj obitavamo“

Emilija Teofilović  (1985.) je , kako je rekla, „igrom slučaja , budući da se njena porodica u vreme kada joj je „određeno“ da stigne na svet“ našla u Beogradu pa je kao mesto njenog rođenja to i upisano. Inače , osnovnu školu je završila u Požegi, dizajn tekstila u Leskovcu, a diplomirala 2010. na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti“  na odseku Nastavnik likovne kulture. Pored crteža bavi se i slikarstvom, grafikom , video radom i eksperimentalnim filmom. Učestvovala je na više grupnih izložbi, a dobitnica je i dve nagrade za likovno i filmsko stvaralaštvo. Živi i radi u Beogradu.

M. Nikolić