Umetnost

Dejan Ristić: Srbija je u bolnom manjku vizije i hrabrosti

Posted: 11. februara 2019. u 18:27   /   by   /   comments (0)

Piše: Gordana Radisavlјević – Jočić

Foto: Milorad Stokin

Dejan Ristić, jedan od naših najuglednijih istoričara, u javnosti je prepoznat kao intelektualac od intergriteta, sa jasnim stavovima o bitnim pitanjima naše kulture, istorije i društva. Nјegove reči su odmorene, britke, a svojom pojavom i stilom podseća nas na pomalo zaboravlјene građanske vrednosti.

Jedan je od vodećih stručnjaka u oblasti integralne zaštite i upravlјanja kulturnim nasleđem, istraživanja i memorijalizacije Holokausta, kao i kulture sećanja. Bio je upravnik Narodne biblioteke Srbije, državni sekretar za kulturu, inicijator i realizator brojnih projekata pod pokrovitelјstvom UNESKO, nacionalni koordinator obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata… Utemelјio je Nacionalni dan knjige (28. februar), Fondaciju Narodne biblioteka Srbije, Nacionalnu nagradu u oblasti bibliotekarstva ,,Janko Šafarik“… Autor je više desetina naučnih radova i knjiga među kojima se posebno ističe naučna monografija pod naslovom ,,Kuća nesagorivih reči: Narodna biblioteka Srbije 1838-1941“(objavljena 2016. godine) na osnovu koje su ,,Filmske novostiˮ snimile dokumentarni film ,,Sećanja iz pepela“ (2016. godine).

Za portal MediaSfera govorio je o važnim pitanjima za Srbiju danas kao što su građanski protesti, zaštita kulturne baštine i odnos političkih elita prema kulturnom nasleđu i izgovorima vlasti za neulaganja u kulturu.

Nastavnici i saradnici Filozofskog fakulteta u Beogradu nedavno su uputili saopštenje da pružaju podršku protestima građana Srbije. Kako Vi kao istoričar vidite srpsko društvo i politiku danas?

-Javno obraćanje nastavnika i saradnika Filozofskog fakulteta u Beogradu doživlјavam kao etički čin velike grupe istaknutih univerzitetskih profesora i intelektualaca kojim su ukazali na glavne aspekte izuzetno duboke i složene društvene, političke, ekonomske, kulturološke i moralne krize u kojoj se već više godina nalazi naša zemlјa.

Kao istoričar koji se bavi nacionalnom prošlošću XX veka, pre svega, želim da izrazim veliku zabrinutost zbog karaktera, složenosti i ozbilјnosti krize u kojoj se kao društvo i država nalazimo.

Iznova se pokazuje da smo društvo zamrlih institucija, ozbilјno narušenog demokratskog ambijenta, sveprisutnog nasilјa koji se iz političke sfere prelilo i na druge oblike javnog delovanja. Demonstrirali smo i to da smo društvo koje karakteriše sklonost ka monologu, a ne dijalogu, kao i da smo država koja je u nedovolјnoj meri zasnovana na poštovanju zakona…

Srbija danas je država sa nedovolјno snažnim institucijama koje treba da predstavlјaju garant demokratskog ustrojstva, poštovanja zakonitosti, podele vlasti i garantovanja lјudskih i građanskih prava.

Rekao bih i to da je naša država od početka ovog veka doživela svojevrsnu ozbilјnu imploziju, možda i jednu od najtežih u svojoj istoriji. Stiče se i utisak da se ona, pred našim očima, postepeno urušava kao kakva kula od karata. Strahujem da smo u periodu nakon 5. oktobra (2000. godine) propustili istorijsku priliku da Srbiju ustrojimo kao istinski demokratsku, pravnu i prosperitetnu državu svih njenih građanki i građana.

Po mom mišlјenju, najveću odgovornost za to imaju pripadnici vladajućih političkih elita u razdoblјu između 2000. i 2012. godine. Usled očiglednog manjka vizije, znanja, kompetencija, hrabrosti i htenja da deluju isklјučivo u javnom interesu oni su, volјno ili nevolјno, svesno ili nesvesno, na određeni način nastavili sa razaranjem države i društva koje je otpočelo tokom autokratskog i antidemokratskog režima Slobodana Miloševića.

Zašto kažete “istorija nas uči kako narodi i države bez kulture i prosvete nemaju budućnost. Možda će neko reći da je vreme velikih ideala zanavek prošlo i da živimo u dobu, kada virtuelno preti da nadvlada realno, kada se pred nama nalaze nova, dosad, nepoznata iskušenja”.

 -Moram priznati da mi već postaje neprijatno i mučno da, zajedno sa svojim uvaženim koleginicama i kolegama, do u beskraj ponavlјam drevnu mudrost koja nam kazuje kako je ,,istorija učitelјica života“.

Prošlost nas uči kako je ta vanvremenska mudrost zaista tačna i pažnje vredna, ali mi se čini da živimo u društvu koje je u toj meri obesmislilo i obezvredilo kulturu, prosvetu, nauku i umetnost da uporno apelovanje na svest pripadnika političkih elita, ali i nas građana, polako počinje da poprima obeležja svojevrsnog mazohizma.

Društvo i država koja ne prepoznaju fundamentalni značaj ovih oblast osudili su sami sebe na bolno i dugotrajno, ali zato sasvim izvesno odumiranje i nestajanja sa istorijske scene. Takvih primera u prošlosti ima i više nego dovolјno.

Potpuna estradizacija i politizacija javnog prostora, tolerisanje i suštinska nekažnjivost  kriminala, korupcije, lažiranja svega i svačega doveli su do toga da je Srbija danas potpuno raspolućena, usudio bih se da kažem i na određeni način sluđena, vrednosno i etički dezorjentisana.

Naše društvo je polarizovanije kao retko kada do sada. Otvoreno se propagira nasilјe svake vrste i oblika, selektivno se sancionišu neprihvatlјivi i zakonom zabranjeni oblici ponašanja… Rijalitiji su se, sa malih ekrana, preneli u sferu politike i društvenog života… Obesmišlјavaju se istinske vrednosti i vrhunski intelekualci. Promoviše se i podržava osrednjost, ispraznost, spremnost da se bezpogovorno služi uistinu nepostojećim autoritetima zarad jasne materijalne koristi…

Sve su to pojave koje me, kao građanina, roditelјa i istoričara, veoma brinu. Srbija je država koja ne brine o svojoj deci, a samim tim ni o svojoj budućnosti… Našoj deci se, kao poželјni modeli ponašanja, nude navodne estradne umetnice, kriminalci, osobe nikakvih ili krajnje sumnjivih moralnih karakteristika.

Teško mi je i da izgovorim, ali Srbija danas predstavlјa društvo temelјno zagledano u međunožje samozvane estradne dive. I dok čitava nacija u neverovatnom zanosu i sa retko viđenom zainteresovanošću iz dana u dan prati dešavanja u oblasti estrade i kriminala, najveći deo građana naše domovine nije ni svestan razornih posledica sveopšteg sunovrata za koji smo, najvećim delom, sami odgovorni.

A kakav odnos savremena srpska država ima prema očuvanju kulturnog nasleđa? Imalo li mi kao pojedinci dovolјno svesti o njegovom značaju?

-Srbija ne prepoznaje nasleđe kao nepresušan i neobnovlјiv resurs u oblasti kulture, prosvete, nauke, umetnosti, privrede, turizma… Mi se isuviše često neodgovorno i bahato odnosimo prema najvećem blagu koje nam je dato na stručno čuvanje, obogaćivanje, upravlјanje i odgovorno korišćenje. Sveopšta društvena kriza svoje najrazornije posledice ostvarila je upravo u oblasti kulture (prosvete i nauke).

Očigledno je da već decenijama naše političke elite nemaju potrebu za obrazovanim građanima sa izgrađenim kulturnim potrebama. Jasno je i zašto je to tako. Mnogo se lakše vlada i manipuliše društvom koje nije utemelјeno u znanju, kulturi i moralu. I upravo je stoga, čini mi se, ta raspolućenost našeg društva najvidlјivija u oblasti kulture i odnosu brojnih političkih elita prema njoj.

Pripadnici naših političkih elita, u višedecenijskom kontinuitetu, uporno beže od kulture, prosvete i nauke jasno ih uočavajući kao činioce koji suštinski mogu da doprinesu jačanju pravne države, njenih demokratskih kapaciteta, ograničavanju njihove moći i uticaja, kao i uspostavlјanju naše domovine kao uređene zemlјe zasnovane na poštovanju propisa i opšteprihvaćenih moralnih vrednosti.

Zanemarujući, uništavajući i odbacujući značajne segmente sopstvenog kulturnog i identitetskog nasleđa savremena Srbija čini onaj poslednji, a samim tim i najpogubniji korak u pravcu ponora pred kojim se upravo nalazi. Da li ćemo načiniti i taj poslednji zastrašujući korak zavisi isklјučivo od nas, naše svesti i osećaja odgovornosti prema svojoj domovini, sugrađanima, prema svome potomstvu i zajedničkoj budućnosti.

Čini mi se da se u poslednje vreme javnost sa sve većim interesovanjem okreće ka pitanjima u vezi sa istraživanjem očuvanjem, prezentacijom i korišćenjem kulturnog nasleđa i to uistinu budi nadu.

No, posledice našeg višedecenijskog zanemarivanja te oblast, koje se graniče sa njegovom svesnom devastacijom, od nas zahtevaju izuzetno zalaganje, znanje, odgovornost i spremnost na hitno delovanje.

Kako gledate na najavu ministra Vukosavlјevića da će stranica Miroslavlјevog jevanđelistara iz Rusije biti vraćena do kraja godine? Reč je o nekoj vrsti razmene u kojoj bismo mi dali sedam slika ruskog umetnika Nikolaja Reriha, koji je u Rusiji skoro kultna ličnost i ima veliki značaj.

-Iskreno i svim srcem podržavam svaki, na struci, znanju i propisima, zasnovan trud da se u našu zemlјu trajno vrati ono što je deo našeg nacionalnog, kulturnog i identitetskog nasleđa.

Kada govorimo o trajnom povraćaju u domovinu nekih od jedinica pokretnog kulturnog nasleđa onda pre svega treba da imamo u vidu način na koji su se one našle izvan državnih granica današnje Republike Srbije. Najčešće se radilo o otuđenju tokom oružanih sukoba ili perioda okupacija, ali i o krađama počinjenim u mirnodopskim razdoblјima.

Dva su osnovna, ali ne i jedina, međunarodna dokumenta koja državama stoje na raspolaganju kada je u pitanju trajni povraćaj jedinica pokretnog kulturnog nasleđa. U pitanju su Konvencija o merama zabrane i sprečavanja nedozvolјenog uvoza, izvoza i prenosa vlasništva kulturnih dobara, kao i Konvencija o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba (poznatija i kao ,,Haška konvencija iz 1954. godine“). Pored ova dva strateški važna međunarodna dokumenta treba navesti i tzv. Haške konvencije iz 1899. i 1907. godine, kao i tzv. Vašingtonski pakt iz 1935. godine.

Kada je, konkretno, reč o trajnom povraćaju nedostajućeg lista iz Miroslavlјevog jevanđelistara treba, najpre, podsetiti na to da je on bio iscepan i ukraden od strane istaknutog ruskog episkopa Porfirija (Uspenskog) u samom Hilandaru, tokom njegovog boravka u tom srpskom svetogorskom manastiru u razdoblјu između 1845. i 1846. godine. Docnije je taj list dospeo do Nacionalne biblioteke u Sankt Perersburgu gde se i danas nalazi.

Dakle, u pitanju je krađa do koje je došlo u mirnodopskom razdoblјu.

Pošto se nesumnjivo radi o segmentu najvrednijeg sačuvanog srpskog ćirilskog srednjovekovnog rukopisa svaki napor da se ukradeni list trajno vrati u Srbiju zaslužuje našu iskrenu podršku i zahvalnost.

No, umesto da ministar kulture i informisanja pokrene proceduru za njegov trajni i bezuslovni povraćaj u domovinu, svedoci smo jedne neobične i, strahujem, potencijalno loše zamisli koja se ogleda u tome da nam Rusija vrati ukradeni list iz Miroslavlјevog jevanđelistara, dok bi mi zauzvrat dali sedam slika Nikolaja Reriha koje su već decenijama deo zbirke Narodnog muzeja u Beogradu.

Drugim rečima, kako bi nam bilo vraćeno nešto što je naše, mi smo spremni da zauzvrat damo nešto što je, takođe, naše!

Naime, slike Nikolaja Reriha koje se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu predstavlјaju deo zbirke te naše najznačajnije nacionalne muzejske ustanove i, što je najvažnije, one su stečene na legalan način.

Može li se, stoga, postaviti pitanje zašto je srpska strana posegla za trampom umesto da, na osnovu relevantnih međunarodnih konvencija, pokrene uobičajenu proceduru za trajni povraćaj ukradenog lista Miroslavlјevog jevanđelistara.

 -Pitanje je: zašto davati nešto što je naše da bi nam bilo vraćeno nešto što je, opet, naše, a ranije ukradeno? Priznaćete da tu nema ni malo logike, a moguće dugoročne posledice jednog takvog čina mogu biti veoma negativne po nas.

Ministar kulture i informisanja je u više navrata isticao kako slike Nikolaja Reriha nisu naše (budući da je autor Rus), kao i da nikada nisu ni izlagane u Narodnom muzeju što je činjenično demantovano.

Pokušaću da na jednom primeru pokažem moguću pogubnost jedne takve zamisli i njene realizacije.

Zamislite situaciju u kojoj bi se Italija zvanično obratila Francuskoj sa zahtevom da Luvr vrati Leonardovu ,,Mona Lizu“ samo zato što je njen autor bio italijanskog porekla?!

Takvo razmišlјanje, po kome pojedine jedinice kulturnog nasleđa pripadaju određenoj državi isklјučivo na osnovu etničkog porekla njegovog tvorca, izazvalo bi sveopšti haos u svetu jer bi države međusobno počele da potražuju na stotine hilјada prvorazrednih artefakata.

Po toj logici našeg ministra kulture i informisanja mi bi većem broju država trebalo da ,,vratimoˮ čitavu zbirku strane umetnosti u Narodnom muzeju u Beogradu, kao i brojne izuzetne jedinice pokretnog kulturnog nasleđa u drugim nacionalnim ustanovama kulture (Muzej savremene umetnosti, Narodna biblioteka Srbije, Etnografski muzej, Muzej Jugoslavije, Arhiv Jugoslavije, Jugoslovenska kinoteka, Filmske novosti i mnoge druge).

Dakle, pitanje definisanje sopstvenika konkretnog pokretnog kulturnog dobra utvrđuje se na osnovu više parametara od kojih su najvažniji oni koji se odnose na inicijalno vlasništvo, kao i toga u kojim je okolnostima ono nastalo (ko je inicirao, naručio i omogućio njegov nastanak), odnosno da li je kuplјeno, dobijeno na poklon ili stečeno na bilo koji drugi legalan način…

Elem, još jednom naglašavam da podržavam svaki napor da se u Srbiju vrati ukradeni list Miroslavlјevog jevanđelistara, ali ne i način koji je odabran, a koji se ogleda u naturalnoj trampi ,,naše za našeˮ. To može da otvori svojevrsnu ,,Pandorinu kutijuˮ koja bi mogla da dovede do veoma ozbilјnog i trajnog narušavanja celovitosti brojnih najvrednijih zbirki pokretnog kulturnog nasleđa u Srbiji.

Očito je da je ministrima kulture Srbije u prethodnim decenijama i godinama štošta manjkalo u obavlјanju veoma značajnog posla, a šta, po Vama, ponajviše?

 -Ne bih govorio o konkretnim personalnim rešenjima, već bih pažnju javnosti pokušao da usmerim na nešto što uočavam kao sistemski, fenomenološki problem.  Naime, u Srbiji postoji oko 40 nacionalnih ustanova kulture od kojih gotovo četiri petine spadaju o oblast zaštite kulturnog nasleđa, drugim rečima u domen kulture, a jedna petina u oblast savremenog stvaralaštva, odnosno u domen umetnosti.

U Srbiji postoji Ministarstvo kulture, a ne Ministarstvo umetnosti kako bi se moglo zaklјučiti imajući u vidu da su bezmalo svi ministri kulture bili istaknuti umetnici. Ovde potpuno zanemarujem one slučajeve kada su na položaj ministra kulture postavlјane potpuno nekompetentne ličnosti. Srbija decenijama na mestu ministra kulture nije imala stručnjaka iz oblasti kulture, već skrajnute, nekompetentne ili u oblast kulture potpuno zalutale političare, odnosno istaknute stvaraoce u oblasti umetnosti. Čini mi se da u tome možda treba tražiti uzroke relativno skromnog učina srpskih ministara kulture u prethodnim godinama i decenijama.

Da li je potpuni izostanak kulturne i jezičke politike samo jedan od pokazatelјa da se kao društvo nalazimo u dubokoj krizi čiji se kraj ne nazire?

 -Smatra se da odgovorna država strategijski promišlјa i utvrđuje prioritete u najvažnijim oblastima. Srbija ima niz strateških dokumenata kojima je definisala svoje osnovne cilјeve u najvažnijim oblastima.

Indikativno, strateški dokument u oblasti kulture ne postoji.

Zakonom o kulturi iz 2009. godine definisana je obaveza usvajanja Strategije razvoja kulture. Ni nakon deset godina naša zemlјa nema taj strateški dokument. Istini za volјu, u razdoblјu između 2009. i 2019. godine načinjeno je više različitih verzija Nacrta Strategije razvoja kulture na čemu je bio angažovan veliki broj stručnjaka, od kojih je poslednja, usuđujem se to da kažem, daleko najlošija.

Srbija nije uspela da iznedri dokument kojim bi definisala prioritete u oblasti kulture, mehanizme njihovog ostvarivanja, kao i neophodne materijalne i druge preduslove za dostizanje zadatih cilјeva.

Zašto naše političke elite u toj meri zanemaruju oblast kulture? Da li je kultura ostavlјena da se sama o sebi (z)brine?

U pravu su oni koji zaklјučuju da država ne prepoznaje višestruki značaj i resurs kulture, kao i da je briga o njoj u nezavidnom položaju.

Osnovni razlozi nalaze se u neznanju, diskontinuitetima i u nedovolјnoj vidlјivosti i društvenoj težini ove oblasti. Vrednost kulture nalazi se u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima se javlјa i u tome leži njena neiscrpna snaga i oplemenjujuća uloga. Kultura povezuje. Ona ne poznaje granice. Kultura obogaćuje. Ona je jedna od glavnih brana siromaštvu, kako materijalnom, tako i duhovnom. Na ovom mestu ne treba zaboraviti na činjenicu da je duhovno siromaštvo znatno pogubnije od onog materijalnog.

Istovremeno, ne treba smetnuti sa uma da je kultura oblast koja istražuje, postavlјaja pitanja, problematizuje, suprotstavlјa se stereotipima i demistifikuje pojave i procese. Ona zahteva stabilnost i ne postoji bez pune slobode izražavanja. Stoga postaje jasnije zašto političke elite marginalizuju kulturu. Nedovolјno znanje, strah od preispitovanja ,,istina“ i ,,autoriteta“, nespremnost da se upuste u otvoreni dijalog sa poslenicima u kulturi jesu neki od mogućih motiva zbog kojih naše vlasti već sada već tradicionalno ,,beže“ od kulture.

Nepristojno mali budžet za kulturu čiji se iznos meri promilima tužan je rezultat bega vlasti od dijaloga sa sopstvenom kulturom. No, taj dijalog mora da počne. Od njega je nemoguće pobeći ma koliko se naši političari upinjali da to čine. Sadašnje stanje predstavlјa možda poslednji alarm koji aktere političkog života treba da motiviše da prekinu sa zapostavlјanjem kulture budući da takav odnos nanosi isklјučivo štetu.

Srbija je duboko podelјena zemlјa. Po mnogim osnovama. Jedna od najuočlјivijih je bolno odsustvo društvenog dijaloga čije se središte nalazi upravo u kulturi.

Vreme je da neke pojave nazovemo pravim imenom.

A to je…

 U Srbiji se o kulturi ne brine se na odgovarajući način. Šta više, osim dosledne marginalizacije, ona se ograničava, pa čak i devastira. Povrh svega, mi proživlјavamo razdoblјe kulminacije sveopšteg beznađa čije ćemo posledice osećati u godinama koje slede.

Postavlјa se pitanje kako zaustaviti taj negativni proces i preokrenuti ga u pozitivnom smeru.

Ubrzan i potpuno demokratičan rad na izradi novog Nacrta Strategije razvoja kulture, stabilan nacionalni budžet za kulturu koji se kontinuirano uvećava, pružanje sistemske podrške stručnjacima i stvaraocima, uspostavlјanje javnog prostora za slobodno iznošenje mišlјenja, ravnomeran razvoj institucionalnog i vaninstitucionalnog modela stvaralaštva i zaštite kulturnog nasleđa samo su neki od ostvarivih i preko potrebnih preduslova za jačanje demokratskih, ekonomskih i svakih drugih kapaciteta Srbije.

Za to su nam potrebni obrazovani i hrabri lideri spremni da se uhvate u koštac sa savremenim izazovima i stalnim unutrašnjim trvenjima u društvu.

Za to su nam neophodni lјudi koji neće ustuknuti pred neznanjem, korupcijom, političkim pritiscima… Pojedinci koji neće, kada zatreba, okrenuti glavu na drugu stranu niti je bezbedno zabiti na sigurno – u pesak.

Da li je Srbija u nedostatku takvih pojedinaca i resursa za te poduhvate?

Ne! Ona je samo u bolnom manjku vizije i hrabrosti.

Postavlјa se i pitanje zaštite srpskog jezika i ćirilićnog pisma?

Kada je u pitanju zaštita našeg jezika i nacionalnog pisma najpre bi trebalo utvrditi šta ih to ,,ugrožavaˮ kako bismo lakše definisali aktivnosti na njihovoj ,,zaštiti“.

Nisam pristalica teorije da je naš jezik suštinski ugrožen, ali itekako mislim da su nam jezik i pismo zapostavlјeni i zanemareni i višedecenijskom vremenskom razdoblјu.

Smatram da izostanak zvanične kulturne politike, koja bi obuhvatala i onu jezičku, za svoje posledice upravo i ima stanje u kome se nalazi naš jezik i ćirilično pismo. Nisam pristalica administrativnih mera ili nekakvih podsticaja koji bi doprineli ,,zaštiti“ srpskog jezika i ćiriličnog pisma. Smatram da su najavlјene poreske olakšice za sve koji u zvaničnoj komunikaciji koriste ćirilično pismo nešto što pokazuje potpuno nerazumevanje same suštine jezičke politike.

Da li su meni, kao Srbinu, potrebne poreske olakšice da bih koristio ćirilično pismo?

Definitivno ne!

Čvrsto sam na stanovištu da se temelј svake uspešne jezičke politike nalazi u obrazovanju i kulturi. Ukoliko kroz porodicu, prosvetni sistem i aktivnosti ustanova kulture pripadnicima savremenih generacija ne usadimo svest o potrebi korišće maternjeg jezika i ćiriličnog pisma nikakve administrativne mere, podsticaji i sankcije, u tome neće pomoći.

Pre će samo odmoći.

Srbi su privilegovani što, osim svog matičnog nacionalnog ćiriličnog pisma, koriste i ono latinično. No, usled višedecenijske nebrige za ćirilicu nalazimo se u stanju da sa razlogom strepimo nad njenim opstankom. Smatram da postoje različite mere koje bi doprinele većem korišćenju ćiriličnog pisma, ali njih treba da definišu stručnjaci, a ne pripadnici političkih elita kako se to danas radi.

Potpuni izostanak kulturne i jezičke politike samo je jedan od najočitijih pokazatelјa da se kao društvo nalazimo u dubokoj krizi čiji se kraj ne nazire. Samodovolјni i samouvereni u svom sve bržem hodu ka dnu koje nam sve vreme beži, mi činimo greške za čije će ispravlјanje biti potrebne decenije.

Onda kada konačno budemo spoznali da se, pored drugih oblasti, napredak jednog društva temelјi na prosveti, kulturi, nauci i umetnosti tek tada ćemo moći da kažemo da smo zaustavili naš strmoglavi pad u provaliju i da polako počinjemo da iz nje izlazimo.

Do tada ćemo, ne skidajući koprenu neznanja sa naših očiju, nastaviti da hrlimo ka tom bezdanu koji nam uporno izmiče.

Intervju, uz saglasnost sagovornika, preuzet sa portala :https://mediasfera.rs/2019/02/11/dejan-ristic-srbija-je-u-bolnom-manjku-vizije-i-hrabrosti/