Umetnost

Beležnica koja čuve sve pretke od 1872. godine

Posted: 10. februara 2018. u 22:26   /   by   /   comments (0)

Četiri kuće sa prezimenom Nikolić i dve porodice Draškovića na jednoj „gredi“ u Trnavi karanskoj, kako se to u selu kaže za izdvojeno brdo u Užičkom kraju na kome su obično zaseoci sačinjeni od domaćinstava istog prezimena, znaju i bez kopanja po istorijskim spisima svoje porodično stablo od samog nastanka, bar po muškoj liniji. „Čitulja“ ja naziv beležnice koja se s kolena na koleno prenosi, a prvi upisani podatak na prvoj strani, kako kažu- najkompletnije „Čitulje“ u zaseoku je od 19. februara 1872. godine. U ovu crnu malu beležnicu, već požutelih i iskrzanih strana unose se imena predaka, od osnivača familije- Nikole i Ruže,  po kojoj se nosi prezime- Nikolići, ali i geografsko određenje- na „Ružića gredi“. Na prvoj strani, iznad datuma upisano je ime iz familije Draškovića, jedne od dve kuće na istom brežuljku i to su bio prvi stanovnik ovog zaseoka koji je ovladao pismom i kome je povereno da  počne sa unošenjem podataka.  U ovu beležnicu se  svi koji su umrli: muškarci, žene i deca, svi Nikolići i dve kuće Draškovića,  pokopani na zajedničkom groblju u Draškovićima, a „Čitulja“ se prenosi sa kolena na koleno. Običaj je da se na Zadušnice, hrišćanski praznik koji neguje kult predaka,  svi okupe na groblju, okade grobovi, popale sveće, i najstariji od njih pročita sva zapisana imena. Na taj način ova familija odaje počast svojim precima, da se niko ne zaboravi, čak i oni kojih se više niko ne seća, oni kojima je na groblju podignut samo krst , nekad davno, i da se prisete likova onih čije su slike na spomenicima izbledele.

Ritual iščitavanja „Čitulje“ odvija se svake godine, a prvo na šta se misli kada se grupno, cela familija od četiri domaćinstva, pođe na groblje na Zadušnice je da se ne zaboravi tamjan, kadionica i ova dragocena beležnica koja od zaborava čuva istoriju ove male zajednice. Običaj je i da se familija na groblju raziđe po humkama pokojnika iz svakog domaćinstva ponaosob tek pošto se završi ritual čitanja, a do tada se, od samog polaska na groblje svi drže zajedno. Zadušnice se oduvek u ovom zaseoku ovako obeležavaju- a kao običaj se prenosi obaveza na svaku generaciju da se oda počast svim precima, makar pominjanjem njihovih imena.

Pedantno kao državni službenici u nekom od arhiva, ovde su upisani svi od nastanka sela- od Nikole po kome se nosi prezime, njegove žene Ruže, po kojoj se ova familija u selu naziva i Ružićima što novom poštaru ili nekome ko prvi put dolazi u selo da traži nekog od Nikolića stvara zabunu, a po kojoj se najčešće i naziva brdo na kome su nastanjeni-„Ružića greda“, pa onda redom: Stana, Mirko, Milana, Aksentije, Jela, Bosioka, Antonija, Mila, Tiosava, Jelka, Sreten….pa do zadnjeg počivšeg. Rukopis, od onog najstarijeg krasnopisa, pedantno ispisanih imena sa čak i mastilom ispoštovane kose tanke i uspravne debele, zakrivljenim završecima pisanih slova izvučenih u „repiće“, pa preko debelih i velikih slova ispisanih neukom težačkom rukom, drhtavih i kockastih ivica, velikih štampanih, svi ispisani ćirilicom, otkrivaju kako  je „Čitulja“prenošena s generacije na generaciju. Običaj je bio, kažu bio da svaka od četiri kuće , kako su se od Nikole i Ruže pa na dalje razdelile, svaka kuća ima svoju Čitulju koja se takođe na ognjištu čitala i uz molitvu na Badnji dan, a brigu o unošenju imena u beležnicu imali su najstarijii članovi porodice, da bi njihov naslednik, kad oni umru, bio prvi koji će upisati ime pokojnog oca. Vremenom, dogovorili se na groblje nosi najstarija „Čitulja“-  i ona se čita na Zadušnice. Ova najstarija, sada u domaćinstvu četrdesetdevetogodišnjeg Radoslava Nikolića koji ju je nasledio od svog oca Veljka, a on od oca Sima…, datirana je na 1872. godinu.Upisana su u nju i imena predaka koji nisu ostavili potomstvo, čak i onih kojih se niko više ne seća, budući da je u staro vreme mnogočlanost porodica sa dosta dece čija je smrtnost kao i svugde u to doba bila velika, bila stvar vremena i načina života, ali je ipak i  tako ostalo sećanje na one koji nisu uspeli ni čestito da zažive, ali su ipak bili-iz ovog zaseoka.  Za one koji su kasnije došli na svet, nepoznanicu oko predaka koji ne pamte razjašnjavali su najstariji, pa se tako i u mlađim pokolenjima zna ko je dočekao starost, a na groblju su, kao i u „Čitulji“ ubeleženi i „dečiji grobovi“.

Familija Nikolić, na ovaj način- nikog svog ko je  u rodnom selu završio život, nije zaboravila. Čudesna beležnica koja čuva istoriju jedne loze preživela je i ratove i svatove, i rušenja i građenja,pa se prilikom podizanja novih kuća , čuvala kao ikona, bila i ostala jedna od najtrajnijih i najdragocenijih relikvija u selu. Ovde važi pravilo: „da bi  spoznao ko si, moraš znati od koga si“, a „Čitulja“ za to i služi. Običaj u ovoj familiji je , a na to navodi i zajedničko iščitavanje predaka, da se na Zadušnicama, kada se i pominju , o njima i priča. Obično se neko seti da priupita o recimo Tijani, Đulci, Jevremu, Mirku..ili  se već o nekom povede reč i onda krene priča o njegovim osobinama: kakav je bio , šta je radio, prepriča se neka anegdota, ili neka priča vezana za dalekog pretka, pa se preko veze da li je u pitanju čukunđed ili neko dalje koleno, stigne do toga ko u selu sada nosi njegove osobine. Kolektivno sećanje u ovom slučaju služi i kao preispitivanje osobina potomaka: ko je od koga povukao neku osobinu. Zbog toga, iako šturo napisana, „Čitulja“ sa imenima predaka , za Nikoliće znači isto što i rodoslov sa napomenama, koje se u ovom slučaju neguju kroz večito obnavljanje sećanja, podsećanje i parametar na ko smo, šta smo i zašto smo ovakvi kakvi smo. Zato ovde i važi pravilo: upoznaj svoje poreklo, osobine: vrline i mane,  da bi i druge poštovao kao i sebe.

M. Nikolić