Press

75 godina od smrti Save Šumanovića: Život je, zapravo, jedno tužno ništa

Posted: 29. avgusta 2017. u 07:58   /   by   /   comments (0)

Danas Sava Šumanović nije samo najprodavaniji i najcenjeniji slikar u Srbiji. Pre nekoliko godina u Parizu u renomiranoj aukcijskoj kući „Otel Druo“ njegova slika „Kupanje konja“ koji je načinio na jednoj plaži u Normandiji postigla je rekord na tržištu, dok se u ovoj kući napominje da je Šumanović prisutan i dalje u Parizu i da nikada nije izašao iz srca Parižana

Smisao života nije da se završi. To je vrlo dobro znao Sava Šumanović, na jedan poseban, istančan i prefinjen slikarski način. O tome nikada nije govorio. Niti o ljubavi. Zato je tako toplo i sklikao, jer, nosio je svoja dva oka u glavi, ponosno, dok ona druga dva nikada nije našao. Možda je zato samo jednom rekao da je život, zapravo, jedno tužno ništa. Zato, i posle od ovozemaljske smrti, kada njegova duša ponekad prođe kroz šidske drvorete padaju mlake, setne i pijane kiše, koje i kada su ljutite, nikada ne počupaju kosu vrbama koje je Sava obožavao i često slikao.

Ne da Šumanović. Ni na koga nije ljut i posle svega. Tako je i otišao, evo tačno pre sedamdeset pet godina kada je ustaška racija došla u njegovu rodnu kuću u Šidu i odvela ga, tek onako i bez razloga, da se nikad ne vrati. Samo je zamolio da se lepo obuče, da ga sačekaju, poljubio je majku Persidu u ruku i nešto kasnije ispred iskopane jame u Sremskoj Mitrovici dobio je metak u potiljak sa još 150 Srba, te 1942. godine, 30. avgusta.

A kako je samo malo nedostajalo, kao uvek u životu, da Sava završi drugačije. Da konačno pred sam Drugi rat ponovo dođe u Pariz i tamo ostane gde je još dvadesetih godina postao veoma poznat u tadašnjoj košnici slikarske umetnosti, gde je i napravio svoj jedinstveni stil koji je jednostavno nazvao „kako umem i znam“ koji je tada podjednako oduševljavao jednog Modiljanija i Pikasa koji to nikada nisu krili.

Kako je malo nedostajalo da posle čuvene i velike beogradske izložbe 1939. godine na današnjem Filološkom fakultetu kada je izložio svojih 410 slika konačno plati sebi put i boravak u Parizu. Taman kada se sve završilo, i prošlo maestralno, kada je dobio najbolje kritike kao definitivno najekspresivniji i najtalentovaniji srpski, jugoslovenski slikar, pošlo je po zlu. Počeo je rat, vrata Evrope bila su zatvorena.

Tako Sava Šumanović nikada nije uspeo da demantuje sebe i svoju izjavu za koju evo do sada je malo ko znao u Srbiji i šire, da je život samo jedno tužno ništa. Za njega je tako bilo i završilo se još tužnije, ali pre svega ponižavajuće, dok je Šumanović danas jedan od najboljih, ako ne i nabolji i najplodniji slikar sa ovih prostora, koji je ujedno danas u Srbiji i najprodavaniji na slobodnom tržištu.

I da se vratimo na tu izložbu na Filološkom fakultetu, jer, ona je možda najbolje opisala Šumanovića,osim što su svi mislili da je samo zanesenjak. Svih 410 slika sam je opremio. Sam ih zapakovao i registrovao, natovario na voz u Šidu i istovario u Beogradu. Sam je napravio katalog (knjigu). Sam je zamislio i postavio izložbu koju do tada u Beogradu u tom obimu nije napravio niti jedan slikar. Prodao je, odmah po otvaranju, 110 slika. Kasnije i ostale.

Ipak, Pariz mu je zatvorio vrata kao i mnogo godina ranije zbog jednog od najtrivijalnijih razloga koji i danas u ovdašnjem svetu postoji. Šumanović je stalno tokom dvadesetih imao problema sa vizom! Francuske vlasti i pored njegove slave i imena bile škrte i večito mu davale istu samo na šest meseci. Sava je tu istu vizu zbog koje se posle pet godina i vratio u Šid te 1930. godine nazivao „sramotnom đačkom vizom“ koja se davala studentima, iako on nije bio student već oformljeni akademski slikar koji je u to vreme pripadao čuvenoj slikarskoj školi Andre Lota.

Danas Sava Šumanović nije samo najprodavaniji i najcenjeniji slikar u Srbiji. Pre nekoliko godina u Parizu u renomiranoj aukcijskoj kući „Otel Druo“ njegova slika „Kupanje konja“ koji je načinio na jednoj plaži u Normandiji postigla je svojevrsni rekord na francuskom tržištu, dok se u ovoj kući napominje da je Šumanović prisutan i dalje u Parizu i da nikada nije izašao iz srca Parižana. Na licitaciji slika je ostvarila najveću razliku u odnosu procene i ponude. Minijatura je od početne cene od nešto više od tri hiljade evra dostigla cifru od fantastičnih pedeset hiljada.

Tako je još jednom dokazano, kao i mnogo puta dosad, da je Šumanović i dalje veoma prisutan na francuskom tlu i da je vrlo tražen. Inače, u Srbiji Savini veći formati prodaju se danas i za više stotina hiljada evra.

To što su napomenuli u aukcijskoj kući, naravno, nije slučajno, jer Sava Šumanović je dvadesetih godina upravo postao velikan sada već svetskog glasa koji se nametnuo svojim stilom, ali koji otkada je došao u Pariz nikada taj svoj stil nije tražio, nije lutao za njim i okolo njega. U tadašnji svet slikarstva ii na veliku scenu ušao je na velika vrata sa najboljim slikama koje su zapanjile Pariz. Pre toga kod nas nazivan je predstavnikom kubizma u Jugoslaviji, trpali su ga i u impresioniste, poredili sa klasicima u njegovim ranim radovima.

Sava zapravo nikad nije bio ništa od toga već je bio samo Sava, kako je i danas ostao i što je retka privilegija koju može da sanja za života ali i za smrti jedan slikar. Sve to dokazale su njegove prve i njegove najlepše slike „Pijani brod“, „Most na Seni“, „Dvoje na klupi“ i „Luksemburški park“ nastale usred Pariza i koje su za kratko vreme stekle slavu jednog Matisa i njegove „Dame sa kišobranom“ ili pak „Meduzinog splava“ jednog Žerikoa. Tako su tada francuske novine pisale o Šumanoviću, što gotovo nije doživeo nijedan slikar sa ovih prostora..

A nije sve trebalo tako da bude – na sreću je bilo. Nije Sava trebalo da postane umetnik. Iz ugledne porodice u kojoj je potekao sve je budućem umetniku put je već bio trasiran. Biće pravnik, advokat, tako je govorio njegov otac, ali se mladi Sava još sa 14 godina zaludeo četkama i bojama. Dok je pohađao Zemunsku gimnaziju, upisao je slikarsku školu kod čuvenog Isidora Junga. Otac ni da čuje. Naravno, majka a ko bi drugi, izdejstvovala mu je da ipak postane student na Slikarskoj akademiji u Zagrebu koju završava 1920. godine i posle koje odlazi u Pariz. Onda im se tamo, u toj košnici, dogodio Sava. Postao je za kratko vreme slavan, ali i bogat. Obrazovan je već bio, gospodin sa manirima, ni to mu nije nedostajalo.

Kada se zbog viznog režima, možda i u bukvalnom smislu te reči režima, vratio u Šid, tamo gde je ipak najviše voleo, ljudi su u najmanju ruku doživljavali kao neobičnu pojavu. Opisali su ga kao čoveka koji u to vreme nije nosio motiku u njivu več štafelaj uvek u belom radnom odelu. Na promenadi ga pamte kao velikog gospodina, obučenog po poslednjom modi koji se uvek na ulici javljao svima, ali se još pamti i njegov fijaker koji ga je često vozio kroz centar Šida i na izlete na Frušku goru.

U to vreme, u svojoj kući, koja je većim delom bila pretvorena u atelje, za samo nekoliko godina naslikao je više od 600 slika. U to vreme, pričalo se i da je posetio jednu duševnu kliniku u Beogradu što on sam nije krio, naprotiv. To je jednom i napisao, i u predgovoru za izložbu na Filološkom 1939. godine i objasnio im da je mnogim stvarima ali i ljudima razočaran, ali i iscrpljen.

Do kraja ga nije tangiralo što su ga neki zli jezici ogovarali što je „poblesavio“, jer Sava Šumanović je oduvek imao svoju misiju, a to je potvrdio i svojim radovima. Bio je pre svega, neverovatno posvećen čovek, koji je neumorno radio i koji je više puta zbog iscrpljenosti završavao na rehabilitacijama. Na kraju, kada je njegov Šid pripojen Nezavisnoj državi Hrvatskoj, i kada je u njoj ukinuto ćirilično pismo, Sava nije pobegao iz NDH iako su mu nudili i nagovarali ga kako bi glavu izvukao. Jednostavno, nije hteo. Slikao je i dalje svoje drvorede i mrtve prirode, zime na salašima, portrete i konje i više se na slikama nije potpisivao. Ostavljao je kao trag na slikama samo datum, bez svojih inicijala.

Kada je racija došla po njega na štafelaju se još nije osušila slika iz novog ciklusa „Beračice iz Šida“. Bila je tek završena. Većina kritičara već decenijama tvrdi da bi iz tog ciklusa verovatno izašlo sve najbolje i još bolje iz Save, iz njegovog najdubljeg, iz njegovog mraka koji je toliko dugo živeo sam i za koji niko nije znao. Tek, negde se na toj slici, nazire to njegovo, onostrano, tajnovito što je čuvao sebično a hteo na kraju da podeli jer, Sava je dva svoja oka u glavi nosio ponosno dok ona druga dva oka nikada nije našao. Nije se ženio. Nije imao dece. Nije se ženskario.

Sava Šumanović rođen je 22 janura 1896. u Vinkovcima, u Austrougarskoj. Preminuo je u Sremskoj Mitrovici 30. avgusta 1942. godine, u 46. godini.

Piše Vladimir Bogdanović/ Preuzeto sa: http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/75-godina-od-smrti-save-sumanovica-zivot-je-zapravo-jedno-tuzno-nista/